Три деценије од егзодуса Срба из Западне Славоније
Свежа сећања на велику трагедију
Пакрац – Срби повратници у Западну Славонију и Срби који су, након избеглиштва пре тридесет година, заувек одабрали друге средине као места трајног боравка, са сетом и тугом, дочекују почетак маја, када су 1995. године масовно протерани. Они жале за погинулим и несталим, за спаљеним и заувек пустим селима, за својим успоменама.
“Први егзодус у Западној Славонији догодио се 30. октобра 1991. године, када је око хиљаду становника Грубишиног Поља принуђено да напусти своје куће и крене у избеглиштво,” каже Крсто Жарковић, председник Удружења Срба из Западне Славоније. Други егзодус уследио је од 12. до 22. децембра 1991. године. Тада је у потпуности протерано већинско српско становништво општина Дарувар и Воћин, а делимочно општина Славонска Пожега, Новска и Пакрац. Према проценама Удружења Срба Западне Славоније, тада је протерано 68 000 Срба. До почетка “Бљеска” на овом подручју, које је тада припадало новоформираној Републици Српској Крајини, било је 15 000 Срба. Већина је живела у општини Окучани.
Опустошена су села Велика и Мала Ператовица, Велика и Мала Барна, Лончарица, Зринска, Дапчевица, Брђани, Горња Рашевница, Доња Ковачница, Мали Грђевац, Црепушина, Топчаловица, Мала
Јаснивача… Хрватска је од 1. до 3. маја, последње ратне године, у војној и полицијској акцији “Бљесак” протерала српско становништво из Вировитице, Грубишног Поља, Подравске Слатине, Дарувара, Славонске Ораховице, Окучана, Липика, Пакраца, Нове и Старе Градишке… Народ Западне Славоније, сећајући се Јасеновца 1941. године и Пакрачке Пољане 1991. године, кренуо је и 1991. а потом и 1995. године у масован егзодус према Републици Српској. Градишка је била прво и најближе место за спасење, подсетили су из Документационо-информативног центра “Веритас”.
На путу према мосту спаса на Сави, код Градишке, поред којег је подигнут споменик од белог мермера погинулим Славонцима, избегличке колоне гађали су хрватски авиони и артиљерија. Напад хрватске војске и полиције почео је 1. маја у пет часова. Гранате су одјекивале целом Западном Славонијом а мета је била и Градишка у Републици Српској. О том догађају Саво Штрбац, председник “Веритаса” је записао.
“У јеку хрватског напада на српску област Западна Славонија, која је у то време била под заштитом УН-а, 2. маја 1991, око шест часова ујутро, хрватски авион “миг 21” надлетео је Босанску Градишку над којом је испустио четири касетне бомбе. Из рушевина једне потпуно срушене куће у близини градске болнице извучени су обезглављени лешеви деветогодишњег Немање Гојића и његове сестре, шестогодишње Дајане. Истом приликом, тешко је рањена њихова мајка Гордана и још троје комшија. Авион је оборен одмах по избацивању убојног терета. Погодио га је пројектил ПВО Војске Републике Српске. Заједно са распаднутим авионом у реку Саву пао је пилот Рудолф Перешин, који је 25. октобра 1991. дезертирао из ЈНА са “мигом 21”.
Током три дана, од 1. до 3. маја 1995. године, убијено је 283 Срба, од којих 56 жена, 14 деце и 75 стараца. Међу несталима се води још 127 особа, међу којима је 56 цивила. У овој хрватској акцији највише су страдала два села са претежно српским становништвом, Медари код Нове Градишке са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје деце, и Пакленица близу Пакраца, са 20 жртава. Највећа трагедија задесила је породице Ранка и Милутина Вуковића из Медара. У кући, убијени су Ранко, његова супруга Анђелија и њихова деца Горан (11) и Гордана (8), те Милутин, његова супруга Цвијета и њихова кћерка Драгана (7). Вуковићи су ексхумирани тек 2001. године а сахрањени на гробљу Брестовчина у Градишци, 6. априла исте године. Милутинова и Ранкова браћа Чедо и Радојица Вуковић, кажу да су разочарани зато што у Хрватској
нико није оптужен за зло које су доживели.
“Ми смо у Градишци, ту живимо и сваке године долазимо на комеморацију, на Дан сећања на српске жртве, на наше најмилије који су у ковчезима, после много година наше борбе да их пронађемо и достојно сахранимо, вечни мир овде пронашли,” казали су нам Радојица и Чедо Вуковић. Њихова браћа, снахе и њихова деца, каже Радојица Вуковић, страдали су, јер су остали код својих кућа, веровали у заштиту УН-а, сматрали да никоме нису криви, да нису учинило никоме зло. Али, њихови џелати имали су другачије
мишљење.
Избегли Срби, расељени су по целом свету а већина је пронашла трајно уточиште у Србији и Републици Српској. Према подацима Статистичког завода Хрватске, у општинама Западне Славоније 1991. године пописано је 121.000 Срба. На истом подручју, према попису десет година касније, евидентирана је 21.000 Срба. У Удружењу Срба Западне Славоније, процењују да је бројка сада спала на мање од десет хиљада Срба који живе у западнославонским општинама. Град пријатељства и мост слободе Градишка је за Србе из Западне Славоније херојскији град који је прихватио више од 100 000 Славонаца. Они су, у различитим периодима, почев од 1991. године, у Градишци пронашли уточиште и слободу.
“Током рата Градишка је храном и другим потрепштинама снабдевала Србе у Западној Славонији. Мост на Сави између Старе Градишке и Градишке представљао је спасење и живот,” сматра Крсто Жарковић.
Извор: Политика – Милан Пилиповић
