Гдје год су, почев од тридесетих година прошлог вијека, у краљевој, а потом Титовој Југославији, свирали Павле Паунеску и Павле Паунеску, отац и син истог имена и презимена, чувени виолинисти поријеклом из Ковина, култне кафане и ресторани били су пуни.
Њихово музицирање на виолини било је ненадмашно, а емоције које су стварали препричаване су данима.
Свирали су у Београду, Загребу, Сарајеву и у многим другим европским градовима.
Успомену на оца и дједа чува Свјетлана Паунеску, наставница музике из Градишке.
Она је наслиједила изузетан музички таленат од својих предака. Годинама предаје музичко васпитање, а сада је ангажована у Основној школи „Васо Чубриловић“.
Водила је Градски хор „Лира“ у Градишци, хор РТРС, школске хорове, учествовала у многим програмима. Сарађивала је са браћом Теофиловић, Радмилом Смиљанић, Бокијем Милошевићем…
Отац и дјед на њу су имали велики утицај. Зато о оцу Павлу и дједу Павлу говори са великим поштовањем. Више о њима него о себи.
„Моји отац и дјед били су гласовити виолинисти, а стриц је свирао клавир. Одрастала сам уз музику. И то је одредило мој живот“, прича Свјетлана листајући странице породичних албума.
На већини фотографија су њени дјед и отац, њихови оркестри и наступи. Посебно јој је драга фотографија настала 29. новембра 1940. године у Новом Саду.
Свјетланин отац Павле имао је оркестар са 12 музичара, жена и мушкараца. Био је члан Милицијског оркестра у Београду, пред Други свјетски рат. Свирао је такође у „Плавом подруму“ у Загребу, хотелу „Европа“ у Сарајеву, у хотелу „Москва“ у Београду.
„Чувену Мађини виолину дјед је купио од аустријског војника у Првом свјетском рату. Вјероватно је била ратни плијен. Овај инструмент, као и музичко знање, мој отац је наслиједио од дједа, то јест свога оца. Послије је ишао на музичко усавршавање у Београд, код чувеног професора виолине Петра Стојановића. Код њега је стекао и диплому“, издваја Свјетлана Паунеску сегменте из богате очеве биографије.
Иначе, Петар Стојановић (рођен је 6. септембра 1887. године у Будимпешти, гдје се и школовао, а преминуо 11. септембра 1957. године у Београду) био је српски виолиниста, композитор опера, оперета, балета и оркестралне музике.
Виолину је учио код Јенеа Хубаја. Студирао је на Бечком конзерваторијуму код Јакоба Грина, а композицију је учио код Роберта Фухса и Рихарда Хојбергера. Године 1925. доселио се у Београд, где је постао професор виолине и директор Музичке школе „Станковић“. У Београду је остао до краја живота.
„Тата је рођен 1916. године у Ковину, а умро 2006. године у Градишци. Дједа се не сјећам, имала сам двије године када је умро. Обојица су рођени у Ковину. Када се код нас, деведесетих, рат захуктао и када је тата то схватио, одложио је виолину. Заувијек. Само је сваког дана вадио из кутије и брисао прашину, говорећи да прашина уништава овако драгоцјен и лијеп инструмент. Односио се према виолини као да је живо биће.“
Свјетлана Паунеску је одувијек, по узору на своје претке, настојала да укаже на значај музике, да утиче да се талентовани ђаци школују, да у музици пронађу свој умјетнички свијет.
Ипак, емоције према дједу, а нарочито оцу, код ње су веома снажне.
У Музичкој школи у Градишци, на позив њеног оснивача Бранка Смиљанића, такође великог музичког педагога и умјетника, оца оперске примадоне Радмиле Смиљанић, Павле Паунеску је предавао виолину. Касније је постао слободни умјетник, члан тадашње „Естраде“.
Љубав у Бањалуци
У првим годинама након Другог свјетског рата, када су се у Бањалуци још рашчишћавале рушевине непријатељског разарања, Павле Паунеску је са својим оркестром наступао у хотелу „Босна“. Ту је упознао Свјетланину маму Абиду, лијепу, младу Бањалучанку, службеницу хотелске благајне, која му је исплаћивала дневнице. И заљубио се. Сасвим, до краја.
„Приликом исплате хонорара тата је, као капелник, то јест шеф оркестра, дошао код маме у канцеларију, по новац. Тако су се упознали. Свидјела му се, то је одмах показао. Био је од ње старији 14 година, али то њему није представљало препреку. Није јој се допао на први поглед, након тог почетног удварања. Али није одустајао. Умио је господски да се удвара, имао је лијепе манире.“
Абида није марила много, али Павле није одустајао. Само за њу је написао пјесму „Сан једне дјевојчице“, компоновао је и са оркестром увјежбао.
На папиру, својеручно је написао текст и ноте, смотао у ролну, свезао црвеном врпцом, унутра ставио црвену ружу и дошао у Абидину канцеларију. О томе њихова кћерка прича.
„Мама је тражила да чује како звучи та композиција, њој посвећена. Његов одговор је гласио: ‘Дођите вечерас у хотел, на свирку, па ћете чути како звучи’. Није одољела позиву, дошла је, и те вечери букнула је обострана љубав између њих двоје.“
Абида Паунеску, дјевојачки Скопљак, муслиманка из познате бањалучке породице, прихватила је понуду чувеног виолинисте. Удала се за њега 1953. године. Тада је имала 22 године. Свјетлана је рођена годину касније.
„Мама је била стуб наше породице, јер тата, као врхунски умјетник, није се могао бавити другим пословима осим музике. Мама је организовала живот, а он је свирао. Мама је ‘трпјела’, али и подржавала нас двоје музичара, умјетника. Она је наше животе, нашу свакодневицу постављала на право мјесто. Била је у нашој сјенци, подршка без које нисмо могли тако успјешно функционисати. Преминула је 2019. године у Градишци. Њих двоје живјели су у срећном, складном браку пуних 66 година, све до татине смрти.“
Црно-бијеле фотографије, настале прије нешто мање од једног вијека, свједоче о знаменитој породици Паунеску, о њиховој љубави према музици и виолини.
Милан Пилиповић / Независне Свјетлана Паунеску чува успомену на оца и дједа, чувене музичаре
