ГРАДИШКА – Шкорићи из Јазовца, и њихови потомци, испунили су у недјељу, 21. јула, школу у овом малом мјесту у Поткозарју. Дошли су из многих земаља, да се виде, подсјете, упознају.
Неки се нису видјели и по више деценија. Отишли су у свијет, у потрази за бољим животом, него што су имали у Јазовцу. Некада се, до овог села тешко могло доћи, путеви су били лоши, скромно се живјело, мало имало, причају старији Шкорићи који су одавде, почев од шездесетих година прошлог вијека, отишли у Србију, Словенију, Аустрију, Шведску, Швајцарску, Хрватску, Италију…
Жаклина и Предраг Шкорић са породицом допутовали су из Италије, Славица и Зоран Шкорић из Швајцарске, Борислав Трифуновић, потомак Шкорића, дошао је из Зрењанина, Љубица Бецић, рођена Шкорић, из Лесковца, Зорка Граонић из Бањалуке, Радмила и Славко Јокић, из Љубљане, Мира Мандић допутовала је из Шведске, Мира Јокић из Вуковара…
„Срећна сам. Моја мама је рођена у Јазовцу. Ја сам унука Пиље Шкорића. Сваки долазак овамо ме весели. Ту сам долазила у дјетињству и увијек ми је било лијепо,“ оживјела је успомене Мира Мандић, рођена у Бечеју. Свако од Шкорића имао је шта рећи, испричати, објаснити своје мјесто на породичном стаблу, нацртаном на школској табли. Александра Шкорић, је студент четврте године Грађевинског факултета у Новом Саду.
„Мој тата Миле Шкорић је из Јазовца. Ово село, због њега али и због маме која је такође одавде, мени је најдраже. Они су овдје ишли у школу, ту су се упознали,“ испручала нам је Александра. И дрфуги су објашњавали своје родбинске везе.
„Ја сам унука Славка Шкорића а кћерка Гордане Голић. Живим у Градишци. Моја мама и њена родбина су ми подарили љубав према прецима,“ објаснила је Јована Галић. Она је заједно са Драгишом Шкорићем, била веома много ангажована на организовању овог сусрета. Сазнала је да су Шкорићи из Јазовца поријеклом из Шипова и да су овдје доселили прије неколико вијекова.
„Нека наше дружење прерасте у традицију, да се састајемо сваке године, да нам се дјеца упознају а ми, старији, не заборавимо. То је наша обавеза, од које нема ништа прече. Зов пордичног стабла је неодољив,“ поручио је, Драгиша Шкорић, у кратком обраћању, на почетку овог скупа. У школској учионици, гдје су многе генерације Шкорића научиле слова, опет је одзвањала граја. Чула се и музика.
„Одавно учионица наше школе није била пуна. Подсјећа ме на давнашње године, када сам овдје био ђак. Кажу, да сада има неколико ученика, а нас је била пуна учионица, у двије смјене. Ипак, најважније је да школа опет живи. То је добро за Јазовац па према томе, добро је и за Шкориће,“ закључује неколико бивши школараца, сада пензионера. Након заједничког ручка, стотињак Шкорића, у хладовини старих липа, поред школског бунара, веселило се уз пјесму и музику. Касније су посјетили старе куће, свједоке порохујалог времена и драгих успомена.
Књига спала на петоро Шкорића
Шкориће куће су најближе школи. Има их пет. Некада су биле пуне, у свакој је живјело по десеторо. Сада су четири празне, опустјеле. Само у једној гори ватра. У њој живе Меланија и Данијел Шкорић са дјецом Дејаном, Дамјаном и Доротеом.
