Душанка Суботић Хомен из Београда, унука свештеномученика Душана Суботића којег су усташе, заједно са владиком бањалучким Платоном погубиле 5. маја 1941. године, поклонила је, храму Покрова Пресвете Богородице у Градишци, дио оставштине свога дједа Душана и прадједа Јована.
Посебно је вриједан Псалтир проте Јована Суботића, штампан у Москви 1761. године којег је Душанка поклонила за будућу музејску ризницу. Свештеник Јован Суботић био је парох у Градишци од средине 19. вијека до 1914. године. Драгоцјена је и биљежница из времена заточеништва проте Душана у току Првог свјетског рата. То су преводи руских класика настали за вријеме сужањства у Окружном затвору у Сарајеву 1916. године. Прота Душан Суботић је у затвору преводио Чехова, Тургењева, Пушкина биљежећи црквени празник, на које је завршио превод.
Осим Псалтира и биљежнице, Душанка је архијерејском намјеснику градишком Гојку Слијепчевићу уручила и већи број периодике на коју је прота Душан био претплаћен а која је спашена из рушевина његове куће на Котеж Неимару, погођене и срушене 1944. године, у вријеме њемачког бомбардовања Београда.
“Мој дјед и прадјед, службовали су у Цркви Покрова Пресвете Богородице у Градишци. У овом мјесту много су пропатили, борећи се за српску слободу. Због тога су, као и мој отац адвокат Слободан Суботић, затварани, убијани, протјеривани али се нису промијенили. Држали су се принципа, и ако је вријеме у којем су живјели било тешко,” казала насм је Душанка Суботић Хомен, адвокат из Београда.
Подсјећамо, осим оставштине породице Суботић, у музеју митрополије чија обнова је у завршници, задужбине митрополита дабробосанског Георгија Николајевића, биће и недавно пронађена икона Светог Стефана из 1923. године. Њу су, након избјеглиштва током руског грађанског рата, израдила двојица Руса, по имену Редкин и Трусковски, и поклонили Стевану Шогорову, тадашњем предсједнику Српског културног и просвјетног друштва “Просвјета” у Градишци. Стеван и његова супруга Јелена Шогоров, убијени су у усташком логору Стара Градишка 1944. године. Једино што је остало као траг, успомена на њих и њихову породицу, је икона. Пронађена је подруму митрополије, када је почела обнова. Више од пола вијека ова зграда била је изузета од цркве и служила је за друге градске потребе.
“Икона је била у подруму задужбине. Као да је у неком ћошку чекала да се и она укаже у вријеме обнове ове знамените духовне грађевине, коју по благослову епископа бањалучког Јефрема предводи протојереј-ставрофор Гојко Слијепчевић, неуморни трудбеник на обнови православних светиња,” казао је теолог Дарио Дринић. Зграда, која је након изградње служила за потребе Српске црквеношколске општине, изграђена је 1894. године. Митрополит Николајевић је начинио велико дјело и личну уштеђевину утрошио за интерес и просперитет српског народа. Градишка је у то вријеме била у саставу Дабробосанске митрополије.
О доласку Руса у тадашњу Босанску Градишку, који су из своје домовине избјегли током грађанског рата, а посебно дочеку од стране српских породица, извијестиле су радикалске новине „Застава“. Интересантан догађај, пише „Застава“, збио се у Босанској Градишци на Васкрс, 1921. године, када је група руских избјеглица стигла у варош на Сави. Дирљив је допис тих новина како се група руских избјеглица провела о Ускрсу у Босанској Градишци.
При преласку Саве били су дирнути оним што су веслачи говорили, из којих се „видјела дубока братска љубав“ коју су ови људи осјећали према руским избјеглицама. Описано је како се грађанство љубило са њима, пружало руке и отимало се ко ће да их узме за госта, како су у многих Срба у цркви очи засузиле при руским мелодијама.
„То они неће никад моћи заборавити. Како су их Срби храбрили вјером у будућу величину Русије. И свако може разумјети како су се они осјећали, после патње и страхота грађанског рата и евакуације, кад су све то виђели. Одавна нису проживели тако дивне часове,“ писала је „Застава“.
Уморне и измучене душе одахнуле су у Босанској Градишци. Двије ноћи су мирно спавали, два дана су били спокојни, ни једанпут нису чули ријеч или виђели покрета који би могли увриједити њихово самољубље или им задати болећиву рану.
Руси у нашој држави
„Овај лијеп дочек, овај лијеп примјер што је учинила Босанска Градишка је заиста за сваку похвалу. Ми Срби треба да се одужимо како боље умијемо нашој браћи…наведено је у часопису „Застава“ од 14. јула 1921. године, на првој страни, у тексту под насловом „Руси у нашој држави.“
Да и ми можемо браћи Русима да се одужимо, закључено је на крају текста, на жалост нашу и њину у оваквој ситуацији, кад је Велика Русија, још у најтежим приликама од када постоји. У таквој емоцији, са дубоким осјећањима братства према Србима у Градишци, двојица Руса израдили су иконе, једну Стевану Шогорову а другу, са ликом светог Саве, поклонили су проти Душану Суботићу, коју чивају његови потомци у Београду.
Милан Пилиповић
