Пјесник, историчар, филмски сценариста и режисер Симо Брдар из Козарске Дубице, глас о страдању и патњи у Јасеновцу и Доњој Градини, пронио је свјетским меридијанима. Учинио је то поемом “Градинад” и филмом “Мост”. На овом несвакидашњем путешетвију, у јединственој филмској и литерарној мисији, Брдар је посјетио знамените градове, музеје, личности, државе и континенте…
Његове позорнице на којима је читао поему „Градинад“ и приказао филм „Мост“ су Србија, Литванија, Летонија, Грузија, Јерменија,Пољска, Шпанија, Италија, Шведска, Финска, Данска, Малта…
Овај приповједач и стваралац јединственог сензибилитета, чувар сјећања на жртве Јасеновца и Доње Градине, наводи називе институција којима је подарио своју поему „Градинад“. Музеј “Салвадор Дали” у Фигересу, Музеј “Пикасо” у Барселони, “Врт за узгој сјећања” у Саграду, посјета Одензеу, родном мјесту бајковитог писца Андерсена, Галерије у Тбилисију и Варшави. “Градинад” је представљен и на умјетничкој вечери Викторије Кајокајте у Маријампољу, у Литванији…
Брдар се вратио у Козарску Дубицу, са поетског ходочашћа прешавши више хиљада километара. Свуда је пронашао умјетничку, историјску, културну, духовну сличност, заједничку димензију са
Доњом Градином.
На Малти Подстакнути изложбом Јоко Оно „Башта за узгој сјећања“, Симо и његова супруга Карина, глумица и професорица из Литваније, боравили су на Малти. У тој земљи, предочили су поему „Градинад“ и пронашли многе сличности.
Малта је геофизички у Африци јер се налази на афричкој плочи а геополитички у Европи. „Градинад“ је геофизички у Европи а геополитички је подијељен у два дијела, у Републици Хрватској и Републици Српској, на Јасеновац и Доњу Градину. Малта има површину од 246 квадратних километара, Градина има површину од 240 квадратних километара. Малта има 416 000 становника, Градина заједно са Јасеновцем има 700 000 становника.
Малта има контролисан прираштај броја становника, због пренасељености. Градина и Јасеновац имају контролисано умањење броја становника, да би се сакрили трагови геноцида у њима.
Свијет је саткан од јединства апсурда, закључио је Брдар. У то су се, додаје, увјерили на Малти. Из ове мале државе, Симо и Карина, понијели су снажне импресије и библијске поруке. Препознали су их на плочи сјећања на Паулину Дембску, 29-годишњу Пољакињу, брутално ликвидирану у граду Слијеми, у јануару 2022. године.
На свијет дођеш немоћан, такав одеш. Дођеш го, такав одеш. Дођеш без новца и такав одеш. Када дођеш, окупају те, када пођеш, окупају те. Ништа не можеш понијети са собом. Подутиском поруке за Паулину, коју су исписали Малтежани, Симо је казао да, зло, сујета, мржња, злочини, царују док човјечанство
срља у пропаст.
Свијет срља у пропаст Све је јасно. Не гледајући на то, свијет и даље иде, корача пун суровости и себичности. Свијет је саткан од јединства апсурда, закључио је Брдар. И наставио, у Козарској Дубици, да нам прича о свом путовању.
„Схватио сам да на Малти, као и свим другим државама, разумију поруке из мога, поткозарског краја. То је његовање културе добра, културе опомене и упозорења, свијест да жртва не смије бити узалудна. Она мора проклијати, из сјемена зла у биљку па стабло добра… Моје ходочашће је стално његовање жеље да узгојим башту сјећања, која ће опомињати човјечанство.“
Тако говори Симо Брдар. И планира даље. На својој мапи уцртао је Камбоџу. Жели посјетити Музеј геноцида, да би стихом и ријечима упозорио шта се народима и свијету може десити, од руку њих самих, или од подивљале природе, као што је скончала Помпеја у Италији, под вулканским пепелом.
И у том дијелу свијета, боравио је тјеран жељом да ријечима и фотографијама, наслика зло, како би свијет схватио вриједности мира. На ходочашће, у Италију, у Помпеју, путовали смо, Карина и ја, да бисмо асоцирали на тај страшни догађај, у времену помахниталог зла. Ту смо се поклонили Атласу, најстаријој откопаној скулптуриовог митског јунака. По казни бога Зевса он на плећима носи земаљску куглу.
Хиљаде и хиљаде људи возовима, аутомобилима, аутобусима, пјешице иду у Помпеју. За неко вријеме, било то и два миленијума, колико је Помпеја чекала да је Унеско стави на своју листу, и ми ћемо хрлити у Јасеновац и Доњу Градину, као мјесто зла и опомене, казао нам је Симо Брдар, који деценијама, на свим свјетским меридијанима, као нико други, нигдје и никада тако упорно, са снажном емоцијом и пјесничким надахнућем, свједочи о највећој српској гробници, о мртвима и живима, о људима и нељудима, о времену зла, злочина и геноцида.
У Шпанији Причом нас води даље, тамо гдје је ходио тјеран потребом да представи “Градинад” и “Мост”.
У Шпанију, путовах носећи „Градинад“, поему о Градини вођен луцидним трагом сликара Бранка Миљуша, из Горње Драготиње, мога комшије и рођака, који је поклонио неколико графика за илустрацију ове поеме. Бранко, логораш у Јасеновцу, био је гост код Пикаса, на његов позив. Пикасове поруке су универзалне, упућене појединцима, и цијелом свијету.
У Симиним ставовима су и питања и објашњења. „Шта значе глобална, геофизичка помијерања, које су то асоцијације, каква је потреба човјека преиспита себе, да осјети природу и Бога, као свеопште спознаје којем се, у безнађу и очајању, моли и призива га. У свим сферама, прекорачили смо границе људског разума и способности његовог прихватања.
Тамо гдје човјек суди, ту нема Бога.“
Тако говори, свједочи, објашња Симо Брдар, вишеструко награђивани писац, филмски сценариста и редитељ, борац за истину, за ријеч која свијетли. На том путу, као сапутник са истом идејом, по свијету, корача и његова супруга Карина.
“Нас двоје, као и сва дјеца Божија, кажу Симо и Карина, путујемо свијетом и проносимо болну истину о српском роду и српском страдању.”
Филм “Мост”
Филмови, предавања и промоције књига о Јасеновцу, ДоњојГрадини, о масовним ликвидацијама Козарчана у Другом свјетском рату снажно су одјекнули у више градова у Литванији. Брдарев филм “Мост”, који упечатљиво свједочи о томе, а бави се темом обешчашћених, ликвидираних дјевојака на мосту у Козарској Дубици, приказан је на Лисичјим језерима. Послије, интересовање за филм, у цијелој Литванији, нарочито у Каунасу је велико. Приказан и у Музеју геноцида и на Филмској Академији у Јеревану, Филмској Академији у Тбилисију, студентима и ученицима у Каунасу.
Пројекцију на Академији у Јеревану водио је професор Арсен Аркељан, на Академији у Тбилисију професорица Дали Окроперидзе. Филм “Мост” је део ширег пројекта “Кћери”, са заједничким димензијама зла кроз историју, све до садашњег времена. Симо је на симоболичан, поетичан начин у подножју свете планине Арарат, заједно са Карином, застао на свом путу. Записао је ријечи па их у стихове преточио.
“Ђе не може дохватити око, над облацима стоји брат Арарат. Нас двоје, грешни и неутјешни молимо га да у висине своје прими и нас двоје. Да наш пут молитве и пружених руку уклеше у своје стијење и камење. Да заувијек запише страдање и муку нашег рода и тишине из Јасеновца и Градине.
Одговор смо добили, каже, у слову и благослову тога дана од игумана Оца Исхака који нас је позвао, омогућио да филм “Мост” прикажемо а “Градинад” представимо у манастиру Хор Вирап.
Према предању, на магловитим врховима Арарата, послије великог потопа, зауставила се Нојева барка, те је одавђе поново настао свијет. Такво значење има за Јермене, али и многе муслимане и
хришћане па су је зато прозвали „Мајком свијета“.
Код нас, у Козарској Дубици, на Козари и Поткозарју, на Уни, упоређује Симо два краја свијета, тражећи сличности у њима, преплићу се зло и љепота. Мета злотвора, увијек је љепота, њено
богатство. Тако је настао и филм „Мост“.
Градинад
Десна обала Саве. Градина. Доња Градина.
Доња тачка судбине.
”Путем јаука” крећу негваши,
дјечији исушени обрашчићи, пресахле груди.
Јаук се примиче тишини. Све нијеми.
Маљ.
Тишина.
Маљ.
Пуца глава.
Тишина.
Заљуља се месечина и рака коју сис ам ископао.
Даље.
Стеравају живе заточенике у раке.
Сабијени једни до других.
Маљеви, тољаге, брадве, сјекире.
Умиру усправни. Неки су још живи.
Земља на мртве и живе.
Мртви на живе. Живи на мртве.
Могила.
Извире крв. Земља се још сатима врти,
стења, надима,
к’о нека невидљива аждаја.
Милан ПИЛИПОВИЋ
