Пет сестара, Весна, Брана, Ранка, Богдана и Слободанка, дјевојачког презимена Вујиновић из Романоваца код Градишке, чувају традицију својих родитеља, Душанке и Слободана, који су славили Светог Јована Златоустог, најчувенијег проповједника у историји цркве те важног реформатора и подвижника, који се слави 26. новембра. Послије њихове смрти, кћерке са својим породицама наставиле су крсно славље и нису допустиле да се угаси родитељска славска свијећа.
Ова прича, настала поред славског хљеба и кољива у Романовцима буди топло и сјетно, домаћинско у нама, кажу углас сестре, чувари дуге породичне традиције. Старинско, змијањско патријархално васпитање, са обронака Змијања у близини Ситнице, одакле потичу лијевчански Вујиновићи, утицало је на опредјељење сестара да чувају тековину предака.
“Свети Јован Златоусти, разлог је да сваке године окупимо своје породице, дјецу и унучад, да се уз пламу свијеће подсјетимо родитељског лика, да заблагодаре Богу кроз његовог светитеља за све што имамо,” каже Ранка Шеатовић, професор српског језика и књижевности.
Сестре су у почетку, након смрти родитеља, славу обиљежавале редовно, у породичном дому у Романовцима, а потом је домаћинство славе преузеле свака, понаособ, у своме дому. Ове године је домаћин најмлађа, Весна Бајук, са супругом Столом, у Машићима у срцу Лијевча. На славу је из Маглајана стигла и најстарија Брана, чувена куварица и домаћица, која је радни вијек провела у “Металу”, удана за Спасу Бојанића, возача у пензији. Ранка Шеатовић из Нове Тополе, дошла је на славу са супругом Милом, професором поријеклом из Славоније. Ранка подсјећа на гест, којим се поноси. Она је, у име свих сестра, цркви у лужанским Романовцима поклонила покровце за богослужење, за успомену на родитеље који, како каже, у сјени храма Свете Петке чекају глас Архангелске трубе. Богдана Вујиновић Глигорић, је професор Универзитета, доктор економских наука, загледана и у Јована Златоустог, али и у Светог Николу, будући да њена доброчинства никада и не престају. Без обзира на високу академску каријеру, професорица Богдана одаје аскетски утисак, готово монашки који увијек потврђује изреку, “добар човјек што говори ином, свагда својим потврђује чином.”
Слободанка Лакић из Маглајана, крсној слави се радује као у дјетињству, када су родитељи славили. Дошла је да чује Оченаш и удахне мирис тамјана. Сестре са породицама сабране су и ове године, да узнесу своје молитве, за покој душа родитеља, за срећу и напредак потомака.
Крсна слава
Теолог Дарио Дринић сматра да крсна слава “потврђује управо ону истину, да је породица Црква у малом.” Кроз породично окупљање, дакле у заједници, сабрани око оних истих дарова које видимо и у Светој Литургији, хљебу и вину, ми у контексту славе постајемо заједничари у Христу, кроз његовог светитеља, али бивамо и утврђенији у дубокој вези са генерацијама насих уснулих предака, који су, као и ми данас славили свога светитеља заштитника.
“Слава је свакако своју пуну форму достигла у времену туркократије, када је литургијска црквеност била сведена на минимум, па се кроз обред славе назире све оно што видимо у цркви, домаћина као свештеника, читаче славе као појце, обред, хљеб и вино као слику тијела и Крви Христове… Овај примјер из Романоваца, гдје пет сестара кроз славу чува успомену на родитеље има и ту израженију компоненту, топлу и домаћинску, која оплемењује све, па и нашу дивну народну традицију,” каже Дринић.
Милан Пилиповић
