Савка Мајданац, најстарија становница Кијеваца, села у градишком Поткозарју, недавно је загазила у 98. годину. Бреме времена и живота за њу није тешко. Она га храбро носи, борећи се да и у десетој деценији допринесе породици и свом домаћинству. Има четворо дјеце, петоро унучади, седморо праунучади. Сви се према мени, вели Савка, односе како треба, поштују ме и уважавају.
Нико ме не тјера да радим, то је моја воља. Исто тако, не могу ме ни спријечити, ако ја нешто испланирам, да урадим, да допринесем кући и домаћинству, испричала нам је Савка, увијек спремна за разговор.
„Не могу гледати да нешто пропада а то треба и може да се спаси, да се уради. У селу и код куће, увијек има посла, ко хоће да ради“, казала је Савка Мајданац, коју смо затекли међу стадом оваца.
Прије тога била је у штали, уносила сијено, сакупљала јаја у кокошињцу. У овом поткозарском крају, којег је природа богато подарила, Савка живи са снахом Биљаном и сином Весом. Код куће је најчешће сама.
„Када снаха и син оду за послом, код куће све послове стижем да урадим. Моја обавеза су свиње, овце, краве, живади… Све их намирујем, доносим храну, појим… Радим и у башти, имам много поврћа, не могу допустити да урасте у траву или изгори на врелини, каква је била овог љета,“ прича Савка, трудећи се да нам што боље опише своје обавезе али и ставове.
„Ништа због мене не трпи. Садим и расађујем цвијеће, косим око куће, крчим међе, сакупљам воће… нема посла којег не радим. Држи ме животни оптимизам, радујем се свему, сваком дану и сваком човјеку, свему доброме у селу. Једино ми је жао што омладина одлази, али ја томе ништа не могу. Ко мене слуша и пита.
Нико,“ – описује Савка свакодневицу и износи своје ставове.
„Рано устајем, у пет или пола шест. Кувам кафу, па провјеравам стање у штали, у башти, храним и појим стоку. Сваки сат ми је испланиран. Здравље ме служи, једино слабије чујем. Непријатно ми када ме неко пита, он једно а ја одговарам друго, као у изврнутој причи. Прије неколико година, радећи тако око куће, угризла ме бијесна мачка па сам сто мука прошла, била сам и у болници у Бањалуци али се опет све добро завршило,“ присјећа се ова крепка старица лошег искуства и напада бијесне мачке.
Распитујемо се за важне догађаје које памти, за породицу и укућане.
„Прометнула сам два рата, одрасла у бројној породици Вукајловић, у Кијевцима. Имала сам седморо браће и сестара. Ја сам најстарија али сви они, млађи од мене, су умрли. Ипак, било ми је најтеже када ми је умро муж Милован, прије тридесетак година,“ пожалила нам се Савка, анализирајући уз то живот у државама, које су протутњале њеним животом.
„Најљепше сам живјела у вријеме Титове државе, у Краљевини Југославији сам била млада да бих могла о томе говорити. Имала сам 14 година када је избио Други свјетски рат. Долазак слободе, 1945. године, мени је дао оптимизам, освијетлио пут. Били смо сиротиња али нас је нешто носило да радимо и градимо. Слобода и мир, којег смо имали у Југославији, никада се неће поновити,“ вели Савка. Ни данашњицу, како каже, не куди нити оговара.
„Лијепо је и данас. Не ваља само што се народ свађа. Много мржње увукло се у људе, завладала је љеност, само сједе у кафанама и воде политику,“ критикује бака Савка све који много причају а мало раде, оне који желе да „сваком лонцу буду поклопац“.
Нерадници
Савка Мајданац ријетко иде из свога села. Љетос је била у Градишци али оно што је видјела, није јој се допало.
„Била сам у Градишци, тамо нема празног мјеста у кафани, а на њиви све празно… нигдје никога. Зарасли су путеви, међе заузеле све, не могу се возила мимоићи, њиве су у трњу а људи, умјесто да их крче и уређују, ходају по граду и псују државу,“ увјерена је наша саговорница, која је 27. октобра напунила 97 година. Сада броји 98. љето и све је ближе стотој. Ако је доживи, додаје, биће то велико славље. Музичаре су њени укућани већ ангажовали, јер стотину година није за поцјењивање али ни недокучиво за Савкину
кондицију, бистру памет и животни оптимизам.
Милан Пилиповић
