Развој српске писмености везује се, без сумње, за почетак рада “Ресавске школе” у манастиру Манасији. Још од пада Бугарске под Турке 1396. године многи учени људи и калуђери нашли су уточиште у Србији, нарочито на двору Деспота Стефана и у његовом манастиру Ресави, који је касније назван Манасија.
Деспот Стефан се и сам бавио књижевношћу и волио је књиге, те је од Ресаве направио центар за поправку превода и преписа црквених књига, познатог као”Ресавска школа”. На челу ове школе био је учени бугарски емигрант Константин Филозоф, а затим Григирије Цамблак. Преписи и преводи “Ресавске школе” били су толико тачни и исправни да су за дуги низ вијекова служили као најбољи обрасци.
Деспот Стефан је и сам писао књиге, од њега имамо “Слово љубве”, “Душеполежноје спасеније” и “Мудрост и пророченствије”. “Слово љубве” настало је настало је 1409. године. Писано је у облику посланице са акростихом и њиме се српски деспот показао као велики зналац пјесничког заната. Говори о љепоти, љубави и разумијевању, а постоји више претпоставки о томе коме је пјесма упућена (сестри Оливери у Бајазитовом харему, вјереници Јелени, брату Вуку као средство помирења, сестрићу Ђурђу Бранковићу…)
Ресавска школа се не подразумијева само као установа, већ као правац у развоју српске писмености. Ресавска библиотека имала је преко 20 000 књига у рукопису. На Стефанов захтјев у пустињи љубостинској преведен је Стари завјет и Зонара. Игумана Лесјамског манастира Венедикта слао је у Свету гору да му преведе Шестоднев Јована Златоустог. Од књига ове библиотеке данас се чува у Манасији један дио и дио другог рукописа, док се у Светој Гори у манастиру Костомониту налази Теофилово тумачење јеванђеља.
Турска разарања и насиље нису поштедјела ни ову библиотеку. Приликом заузимања Манасије, Турци су спалили велики бриј рукописних књига ове библиотеке док је мањи број, заслугом калуђера, спасен и пренијет у разне крајеве ондашње Србије. Највише је сачувано оних рукописа у Светој гори. Није познато како је један број ових рукописа доспио у Русију, гдје се и сада чува. У Одеси се налази један рукопис “Ресавске школе” из 1420. Године. У Србији ових рукописа има у Пећкој Патријаршији и Патријаршији у Београду, а можда и у још неким манастирима.
Поред превода и преписа у Ресави је од оригиналних радова написана биографија Деспота Стефана од Константина Филозофа.
Какав је углед уживала “Ресавска школа” може се видјети из записа једног хиландарског калуђера из 1667. године, гдје стоји да се не мијења у његовој књизи ништа “јер смо преписали од добра извода од старих преводилаца Ресавских који су без мане”.
Утицај ове школе осјећао се и ван граница средњовјековне Србије. У петовјековном ропству под Турцима, српски народ је сачувао свој језик захваљујуци раду и утицају “Ресавске школе”.
Припремио Дејан Јанковић
