ЛАКТАШИ – У лакташким селима, Крнете, Бакинци, Ријечани, на велико су у погону ракијски казани. Топло је вријеме а воће преврело.
Многи домаћини, попут Милоша Вујнића, пеку ракију од шљиве. Казанџија Станко Милановић којем помаже Стево Опачић, има много посла. То је и прилика да се друштво окупи, поразговара,
нашали, да помогне али и да попије.
„Некада се много пило код ракијског казана. Сада је то мање, неупоредиво. Сада нема пијанаца код казана а некада ту нико није био тријезан, осим жена. Било је народа, било много људи у селу.
Неки су, нестрпљиво чекајући да потеку прве капи, доносили од куће стару, прошлогодишњу ракију. Пекло се данима и ноћима. Сада је то много мање. И рјеђе. Ракију пеку потпуни трезвењаци, градирају помоћу уређаја а некада се квалитет ракије одређивао кашиком и језиком, и грлом, на крају,“ испричао нам је Стево Опачић из Бакинаца.
Он се сјећа тих времена и прича са сјетом. Млађи слушају и не вјерују. Чуде се. „Некада није било толико врста ракије, као сада. Пекла се и пила шљивовица и јабуковача, а зими, када се све попије, производила се комадара.
То је ракија од кукуруза од које мамурлук не попушта седам дана. Сада се пеку јаке и квалитетне врсте ракије, одстрањују кошпице, ком је у чистом посуђу, у уредним бурадима и бачвама.
Некада су кокоши спавале на дрвеним кацама пуним шљиве за печење, па се опет нико није отровао. Јесте глава бољела, али нису кокоши криве за то,“ приповиједа Стево, упоређује два периода, давнашњи и садашњи начин производње ракије.
М.Пилиповић
