Заразне болести, харале су више пута, у градишком крају, током посљедњег вијека. Многе животе однијеле су колера, богиње, сушица, маларија, тифус… Тадашње власти су се бориле да заразу сузбију, посежући за веома радикалним мјерама. О томе је, у књизи, “Босанска Градишка и околина у Првом свјетском рату,” писао историчар Бојан Вујчић, садашњи директор ЈУ “Завичајни музеј” Градишка.
Повлачењем аустроугарске војске из Србије, 1914. године у Градишку је стигла колера. Телеграм послан од стране Земаљске владе котарском уреду у Босанској Градишци 7. јануара 1915. године, потврђује истинитост ових навода. Поменути телеграм обзнањује да су коморџије у повратку из Србије у Травник пренијеле колеру, те да су се неке особе већ разбољеле. Босанскоградишки котарски уред је исти дан објавио оглас (наглашено да се прекуца на машини ћирилицом и латиницом) у коме је наведена неопходност темељног чишћења цијелог града. У анексу огласа наведена су имена 40 коморџија из Босанске Градишке, „који су се вратили из Србије прије седам дана.“
Да би се епидемија зауставила, у јуну 1915. године, услиједила је забрана преласка преко ријеке Саве. Земаљска влада упозорила је апотекара Стјепана Варијачића да су донесене упуте о економичној употреби лијекова на рачун фонда, па се умјесто лијека „Лисол“ давала јефтинија замјена. Радило се о лијековима за
сузбијање колере.
Апотекар Стјепан пл. Варијачић је почетком рата остао без помоћника Драгутина Собола, који је позван у војску. У септембру 1916. године у Босанску Градишку стигла је депеша окружне власти да им се јави колико таблета „кинина“ је потребно за босанскоградишки котар, а у сврху искорјењивања маларије.
Из Босанске Градишке дојављено је да је у току октобра 1916. године, 12 ратних заробљеника обољело од маларије, па би 1500 таблета требало бити довољно. Почетком 1917. године, у котару је завладала болест оспица. Фебруара 1917. године оспице су се појавиле у Доњој Долини и Лисковцу а затим и у Горњој Долини. Муктар Лисковца Мујо Захировић пријавио је обољелу дванаестогодишњу кћерку Але Ловића, па су окружене куће стављене под надзор сеоске страже. На лице мјеста упућен је др Фердинад Енгел.
Ширење заразних болести
До 17. фебрауара болест се проширила на Брезик Ламинце, гдје је кнежев заступник Васо Борковић јавио да има заражених у кућама Ромића, Томића и Крагуља. Из Брезика, болест се проширила на Трошеље, у кућу Андрије Реваја. Наводи се да је од црних оспица (богиња) заражена Ревајева супруга Ружа. Одмах је затворен и Ревајев дућан а кућа стављена под сеоску стражу.
Болест је пријавио кнез Трошеља Херман Вехуфен. И кнез села Буквик је 15. марта пријавио да је Марица Крњајић обољела од оспица. У марту болест оспица захватила је и Грбавце, с тим да су тамо била и три смртна случаја, па је др Енгел апеловао да се у Грбавцима мора извршити хитна вакцинација. Др Васиљевић се спомиње и почетком 1918. године, када Општина тражи новог градског доктора. Кандидати су, умјесто отпуштеног др Мате Грегорића, били др Васиљевић и др Лориа. Из записника са сједнице Градског вијећа од 15. јануара 1918. године, видљиви су разлози отпуштања др Грегорића. Стари и већ пензионисани штабни др Грегорић добио је отказ јер „никако не одговара за мјесто градског лијечника овдје, и то стога, што је у опћењу, било са приватним странкама, било уредским особљем, веома осорни загрижљив тако, да је у вјечно забадању и једних и других.“
Котарски уред добио је упуте од Земаљске владе о сузбијању сушице, те их је морао окачити по свим жандармеријским станицама, основним школама и општинским канцеларијама у Босанској
Градишци и Виндхорсту. Права напаст дошла је са ширењем тифуса. Из Босанске Дубице су јављали да је још девет лица обољело, а у аугусту стигао је налог градским кнезовима (муктарима) шта да чине, да спријече пјегави тифус. Крајем октобра стање је било критично. Грозница се раширила, свијет је умирао, а наредба да се болесни изолују, морала се строго спроводити. Ишло се дотле да се „у затвор за сада нико не прима ради ове болести, само да се не шири.
“Сузбијање грознице од пјегавог тифуса наставило се и након преврата. Када је болест тешко захватила шесторо укућана цестара Ђурађа Кесића у Маглајанима, у интервенцију је послан, др Јован Малић.
Када је др Енгел морао водити болесног сина у Беч на десет дана, у октобру 1918. године, наређено му је од стране окружне власти у Бањалуци да агенде преда др Малићу.
Градска управа је у свом буџету имала ставку за болничке трошкове ван босанскоградишког котара, за лица која нису могла платити лијечење. Такви су у мају 1918. године били Ружа Шиник (45 круна), Стока Средојевића (28 круна), Мићо Касагић (145 круна) и Симо Касагић (55 круна).
Монографија
Заразне болести и друге здравствене недаће становништва, представљале су, током дуге прошлости, велико искушење за љекаре који су у Градишку долазили да раде из многих крајева Краљевине Југославије, али и тадашње Европе, казао је за „Независне новине“ Рајко Додик, директор Болнице Градишке. Он напомиње да ће ова тематика, почев од Аустро-угарске до данашњиег времена, бити обрађена у монографији о Болници, која ће ове године бити објављена.
„Биће то важан прилог о нашем здравству којим ћемо сачувати историју о једном изузетно важном, чак најважнијем друштвеном сектору. О томе се претходно мало писало, није постојала адекватна архива. Дошли смо до сазнања, на основу истраживања и свједочења, да о овој области има шта писати и чувати од заборава. То је драгоцјена грађа,“ казао је директор Додик.
М.Пилиповић
