За десетак домаћинстава и дупло више становника села Орубица, петнаестак километара низводно од Градишке, поплава и није нека ријеткост. Овдје се људи вијековима боре са великом ријеком чију ћуд одлично познају.
Дио Орубичана је уз помоћ државе давно одложио весла, оставио чамце и капитулирао у борби са Савом. Преселили су у безбједнији крај поред Градишке назвавши га Новом Орубицом. Ту су изградили модерно насеље и црквицу као у родном мјесту, не заборављајући свој идентитет и родни крај.
Мањина Орубичана остала је на вијековним огњиштима, у кућама подигнутим на узвишењима, на брежуљцима гдје их ни највећи поводањ не може потопити.
Нисам имао храбрости ни снаге да одем одавде, прича Миле Козић превозећи у чамцу нешто кућних потрепштина за себе и за комшије. – Ми смо посљедњи чувари свога села. Ту су гробови наших очева, дједова и прадједова, њиве и шумарци гдје смо чували гуске, краве, коње… Боримо се са водом и другим недаћама препричавајући вријеме када је свака од ових кућа била пуна чељади а утваји стоке – присјећа се се Козић редјајући имена комшија заробљених у кућама којима је вода дошла до прага.
Стоја и Саван Иваштанин су најудаљенији а до њих се, колским или пловним путем, зависно од годишњег доба, мора превалити по неколико километара.
– Не могу ни ја више овдје, уморан сам од Саве и поплаве. Бивало је и по неколико сушних година али се природа опет уротила против нас. Не вреди. Сачекаћу да се вријеме прољепша па одох и ја – разочаран је Саван. Његова жена Стоја га подржава у томе али прича да се он увијек поколеба у својој намјери да одсели, као што су то давно учиниле прве комшије и рођаци.
– Када сам се удавала за Савана, није ми рекао да ће ми жаба крекетати под прозором а риба пливати по кући. Побјегла бих одавде али не знам пливати нити се смијем возити у чамцу – вели Стоја, понављајући да је у њеном Рибнику много љепше него у Орубици.
Невенка Тороман је у ово село на савској обали дошла из Котор Вароши али не помишља да остави кућу и домаћинство. Вода је притјерала са свих страна, прича њен супруг Јово, непоколебљиви борац за завичај.
– Не бих никуда одавде, нема пара и њива због којих бих отишао. Рођен сам на води, живим у чамцу и не предајем се. Рећи ћу само још једну мисао, свој завет. Човјек који изгуби завичај је мртав човјек – рапортира Јово Тороман частећи госте шљивовицом а Невенка рибом.
– Ко нас посјети у невољи, тај нам је пријатељ јер се непријатељ никада неће толико жртвовати да би дошао овдје – износи Тороман своју теорију о пријатељству. Старије жене, Савка Липовац, Љубица Петровић, Даринка Грабовић, Савка Бараћ, Савка Јелић те Бране Којић, Теодор Петровић и остали Орубичани причају да су некада чамцима возили сватове, путовали на прела код комшија у Хрватску, пловили чак до Бајинаца, Бардаче, Долине, Новог Села…
– Одавно у Орубици нема свадби него само сахране. Ми смо посљедњи чувари села. Некада смо младенце возили у чамцу као и остале сватове а сада иста превозна средства користимо за сахране. Ово је наша тужна али истинита прича у такозваном небрањеном дијелу око Саве којег су многи напустили – причају Орубичани.
Нисмо могли, нити хтјели одавде, кажу, јер није лако заувијек затворити кућна врата, угасити огњиште, напустити гробље и цркву па отићи . Зато су одлучили да остану непоколебљиви чувари свога села, у инат свим недаћама, чак и минимама и минским пољима из посљедњег рата.
(Ова репортажа настала је 24. марта 2013. године. Већина наших тадашњих саговорника није у животу али њихова казивања су трајно свједочанство на Орубицу.)
Милан Пилиповић
