Поп Весо из Лијевче поља био је Робин Худ у мантији

ГРАДИШКА – Ове године навршавају се четири деценије од смрти Велимира Весе Поповића, пароха машићког, у Лијевче пољу.

Познавали су га, уважавали и поштовали у овом и сусједним селима, Миљевићима, Вилусима и Романовцима, која припадају истој парохији. Поп Весо, како су га најчешће ословљавали, био је стуб духовности и морала, доброте и племенитости, оличење православне вјере и љубави за сваког човјека.

Рођен је 1902. у селу Драксенићу код Босанске Дубице, од оца Марка и мајке Данице. Отац, д‌јед и прад‌јед су му такође били свештеници, па је истим путем наставио и Весо, посљедњи изданак дуге свештеничке лозе. Живот је према њему од најранијег д‌јетињства био суров.

У 12. години остао је без мајке, а убрзо и без оца, који је 1916. године на фронту у Првом свјетском рату умро од тифуса.

Весу и његову браћу и сестре, као сирочад, подигао је подградачки свештеник Миладин Ћирић.

Након смрти сина јединца, који је оболио од грипа, Ћирић је остао сам, без игд‌је икога. Зато је одлучио да свој живот посвети д‌јеци свога претходника, свештеника Марка Поповића, Весиног оца.

Као најстарије дијете, међу шесторо сирочади, Весо је морао да брине о млађима. Послије Сарајевског атентата, с осталим ђацима Богословије у Рељеву, напустио је Сарајево и двије године провео у родном мјесту. Године 1917. наставља школовање у Бањалуци, а 1918. се вратио у Сарајево, у школу.

По завршетку Богословије отишао је у Јагодину, код ујне, да се тамо упише у учитељску школу, али ипак се предомислио и отишао у Призрен, у Богословско-учитељску школу. Године 1924. тадашни митрополит бањалучки Василије Поповић рукополаже и поставља Весу за привременог пароха романовачко-машићког, гд‌је ће провести цијели радни и свештенички вијек. Почетком Другог свјетског рата доживио је судбину многих парохијана.

Дванаестог јула 1941. године, у један сат иза поноћи, усташе су камионом одвезле свештеника Весу, са породицом, у Босанску Градишку, гд‌је су задржани седам дана.

Одатле су их спровели у Цапраг, концентрациони логор у Хрватској. Ту су их малтретирали и мучили. Попа Весу, заједно са другим свештеницима и логорашима, усташе су тјерале да вуку запрежна кола, довозе воду, развлаче жицу, преносе мртве логораше, записао је много година касније протојереј Драгиша Б. Алимпић, Весин насљедник у машићко-романовачкој парохији.

„Трпјели су велика понижења, свештеник Весо је морао стајали на великој врућини, гледати у сунце, трпјети страхоте… Осам стотина чланова свештеничких породица из Босне и Хрватске боравило је у логору. Одатле су депортовани у Србију, у Аранђеловац, а отац Весо је распоређен у Епархију тимочку, код владике Емилијана, гд‌је је остао до краја рата“, написао је Драгиша Б. Алимпић.

Године 1945. пред Велику Госпојину поп Весо је дошао у Романовце и уселио се у швапску кућу, код Цвијића. У Машиће је преселио 1946. године, такође у напуштену кућу код Видовића, у Шибића Хану, да би се 1947. године преселио у кућу Савана Грујића, ближе цркви.

Послије овога Машићани су од пекара Остоје Ковачевића купили кућу за свештеника Весу. У тој кући боравио је све до смрти 1984. године.

Сахрањен је у Машићима, поред цркве, уз учешће више свештеника и народа.

„Једна дуга свештеничка лоза је прекинута. А кидале су је многе буре и олује. Нека је оцу Веси вјечни покој и спасење“, речено је приликом његовог испраћаја прије 40 година.

Упамћен је као један од најплеменитијих свештеника, каже теолог Дарио Дринић, који је сакупио бројне документе о попу Веси.

„Можда је на његову племенитост утицао поприлично трновит животни пут јер је рано остао без подршке очеве руке. Након повратка из Арада, његов отац, парох подградачки Марко Поповић оболио је и умро. Слиједећи стопе својих предака, Весо је наставио утабаном духовном стазом. Тај траг је и данас видљив у Лијевчу“, наводи Дринић. Помагао је сиротињу, говорили су да је више давао него узимао. Мјештанин Машића Стево Стојнић сјећа се попа Весе, који је запрегом путовао поткозарским и лијевчанским селима.

„Народ га је волио због његове скромности и доброте. Схватао је и разумио недаће овог краја, сиромаштво и страдалништво у рату. Са народом је дијелио његову судбину у сваком смислу. Зато је био вољен и поштован, као духовни трибун“, посвједочио је Стојнић о попу Веси који почива поред цркве у Машићима.

Красиле су га изузетна племенитост и љубав према својим тежацима. Био је Робин Худ у мантији. И његови бивши парохијани га зато помињу са великим пијететом.

Црква у Романовцима

Ступивши на мјесто парохијског свештеника романовачко-машићке парохије 1924. године, поп Весо је подигао малу цркву у Романовцима, посвећену Светој великомученици Марини. Та црква је запаљена у Другом свјетском рату, а послије није обновљена. Црква се налазила преко пута парохијског дома у центру села.

„Од свег стања остао је само бунар с чекрком у виду гранате с петокраком, што свједочи о нашим, како то каже академик Дарко Танасковић, народним дисконтинуитетима“, каже теолог Дарио Дринић.

Међутим, то није поколебало Весу да и по преласку сједишта парохије у Машиће након 1945. године и даље брине о осорним Романовцима, па је тако предводио обнову чувене брвнаре посвећене Светом Николи 1960. године, скупа са четири жене Петраном Перовић, Јелком Кукић, Маријом Тодоровић и мајстором Тедом Баштинцем.