Пјесник Драган Колунџија, рођен 1938. године у селу Горње Водичево код Новог Града а умро у Београду 2020. године, годинама је, у априлу, на Дан ослобођења Градишке у Другом свјетском рату, био гост овог града. Наступао је на књижевним манифестацијама и писао о Козари. Стихови Драгана Колунџије су исписани на многим споменицима НОБ-а, међу којима и у Врбашкој.
Прву збирку “Затвореник у ружи” објавио је 1957. године, након чега је услиједило више од 30 пјесничких издања. Добитник је више награда, између осталог и Дисове награде на 34. Дисовом прољећу 1997. године.
Био је уредник књижевности на Коларчевом народном универзитету, а једно вријеме радио је као наставник у школама у Француској. Заједно с Бранком Миљковићем, Божидаром Тимотијевићем, Милованом Данојлићем, Петром Пајићем и другим пјесницима, педесетих година прошлог вијека , донио је велику свјежину на пјесничкој сцени.
“Колунџија поезију није научио ни од каквог пјесника, већ га је поезији учила Козара, дјетињство, животиње које је чувао, рат”, забиљежио је 1957. године Бранко Миљковић. Горње Водичево је лијепо, живописно село, у овој питомини близу варошице Добрљина, у којем је овај пјесник рођен, баш онакво, каквим га је описао Драган Колунџија.
Ја сам везан од мог дјетињства за ове крајеве, које сам опјевао, говорио је. Можда ће најбоље да се осјети та моја душа у једној пјесми, „Балада о завичају”, говорио је Колунџија.
“Са Бундалских брда, у тихе вечери јесени, гледам завичај, душу његову. Стазама, којима сам некада ишао њој, корачају анђели. кровови у цвјетању, Ах, младости моја, у браздама. Овде сам некада чувао говеда а доље ниже, пасао је коњ, припет. Липа преко љета мирисала је у цвијету, као љубавне пјесме великих пјесника. Гледам Водичево, срце његово, високо трепери, трепери.
Да нисам отишао у град, сада бих овдје крчио њиве, и мирно, у сјају сунца и звијезда, сачекао дан своје сахране.”
Милан Пилиповић
