Бројним потомцима Јелка Дојчиновић (101), још витална партизанка болничарка Пете козарске и Једанаесте крајишке бригаде НОБ-а, која је загазила у нови животни вијек, вриједности тековина НОБ-а и своје борбе за слободу преноси потомцима.
Она је у шеснаестој години осјетила страхоте окупаторске чизме на Козари и у логорима смрти „Јасеновцу“ и „Старој Градишци“, гдје је била заточена.
У јединицама НОБ-а Јелка је прегазила многе врлети, пробијала се кроз њемачки обруч, усташке страже, предводила омладину свога краја на путу до слободе, видала ране ратних другова и другарица.
У тој борби, вођеној прије више од седам деценија, тешко је рањена, али се опоравила ношена надом у бољи живот, у слободу, вјером да и она учествује у изградњи хуманијег друштва, толерантне заједнице свих народа и народности.
„Чувам Орден заслуга за народ са сребрном звијездом и Медаљу за храброст, поред Партизанске споменице покојног супруга Михајла. То су моје успомене, доказ да смо обоје били у истом строју, газили ка истом циљу, али је, нажалост, мој супруг давно умро. Петоро дјеце сама сам подизала и васпитавала у духу слободарских убјеђења“, одлучно нам своју животну причу, показујући слику унука и праунука, одмотава Јелка Дојчиновић.
На почетку Другог свјетског рата била је на прагу пунољетства. Она је најстарија у Доњим Подградцима и околини, у цијелом поткозарском крају.
Ни сада се не предаје, јер није навикла на поразе. Рано устаје, ради у башти, сади и окопава поврће, помаже у воћњацима, уређује двориште пуно цвијећа и зеленила.
Навече гледа ТВ и пише пјесме. Ипак, многа свједочења и разговоре почиње ратом и ратним сјећањима.
„Увијек је било тешко, понекад је то изгледало немогуће, али сам била млада, одлучна, самоувјерена. Са стричевком Лепом Пејић побјегла сам из „Јасеновца“ 1942. године, јер сам вјеровала у живот, у нашу побједу. Таква непоколебљивост и јасан животни циљ водили су ме и касније, када сам се борила да на прави пут изведем кћерке Миљу, Росу, Даницу, Наду и сина Драгоју“, објашњава бака Јелка која се хвали са осморо унучади и петнаесторо праунучади.
Они су јој недавно, 5 . марта, организовали рођенданско славље, пожељели срећу и здравље, у чему ни сада не оскудијева.
„Свога осамнаестог рођендана, који сам дочекала у рату, у борби, нисам се ни сјетила. Заборавила сам да ми је рођендан, јер сам имала пречих послова. Сада су се други сјетили мојих старачких рођендана. Док су честитали, сузе су ми текле као потоци“, описује Јелка породична окупљања и славља за њене рођендане. Сваки њен дан је испуњен а интересовање широко. Ипак, незаобилазна тема свих разговора је њен бивши командант у НОБ-у Јосип Броз Тито.
„Јованку и Тита видјела сам неколико пута. Тита сам сретала и вољела, био је млад, лијеп и добар. Упознала сам га у Моштаници, у партизанској болници, када је посјетио рањенике. Послије сам га сретала више пута, након ослобођења“, износи Јелка Дојчиновић сјећање на славно војевање у којем је, то сада отворено признаје, гајила симпатије према народном хероју Стојану Грујичићу Јаруги.
„Народни херој Стојан Грујичић Јаруга, који је рањен 28. септембра 1944. године, био је згодан, стасит… Некако у исто вријеме, он је у борби остао без шака а ја сам рањена у ногу. Болничко лијечење нас је раставило, али је много година касније, када је дошао у Подградце, видјевши ме, раширио руке и рекао: ‘Гдје си, љубави моја, што си ме оставила?!’ Обоје смо плакали сјећајући се лијепих ратних успомена“, говори ова крепка старица која има шта рећи, поручити и садашњим руководиоцима, владарима и политичарима.
„Да сам нека власт, наредила бих овим посланицима и политичарима да засучу рукаве. Мушкарце треба послати да ору њиве, беру воће, сију, жању, купе гране по шуми, крешу међе поред пута. Жене, ове политичарке натјерала бих да перу суђе, чувају дјецу, окопавају баште, пребирају грах, лук, брезовим метлама да мету улице умјесто што сједе у скупштинама и свађају се за велике плате. Код нас су свађа и галама најбољи посао, само оплети по првоме до себе и ето пуног новчаника, службеног возила, сликања на телевизији. Код Тита тако није могло да се ради, ко је покушао да галами и прича будалаштине, он је одмах био искључен из свих форума“, упоређује Јелка Дојчиновић, жива књига историје, подградачког краја и славне Козаре, различита уређења и државну праксу.
Стаљинова или Титова крушка
Испред куће баке Јелке доминира стара крушка. Укалемио ју је и посадио 1948. године, каже, њен покојни муж Михајло Дојчиновић.
Јелка каже да је то била јединствена и вјечна почаст Титу, који је те године Стаљину рекао „не“. Засађена крушка, томе у част је симбол времена и Титове политике.
Јелкин син Драгоја говори да крушку сви зову Стаљиновом, а само Јелка каже да је то Титова и њена крушка, више ничија.
Независне / Милан Пилиповић
Partizanka Jelka Dojčinović ne predaje se ni u stotinu prvoj godini (nezavisne.com)
