Поводом 24. априла, Дана ослобођења Градишке у Другом свјетском рату, оживљено је сјећање на тринаест дјевојака из Грбавца.
Њихова имена (Живка и Перса Илисић, Зорка и Миља Радић, Госпава и Марија Зорић, Стоја Змијањац, Стоја Малешевић, Драгиња Рашковић, Зорка, Миљка, Живка и Нада Илисић) урезана су у срцима потомака, на многим спомен-обиљежјима, записана у књигама.
О њиховој страшној муци пјесници Небојша Иваштанин, Бранко Ћопић, Драган Колунџија, Данило Карапетровић, „исковали“ су антологијске риме, да би сачували од заборава 13 скојевки из Грбаваца, њихову жртву и страдање 11. јануара 1944. године.
Оне су, како рече пјесник Небојша Иваштанин, цвјетови украденог прољећа.
Судбина поткозарског села Грбавци, које сеже до планине Козаре, омеђено ријеком Лубином, Турјаком и Подградцима, слична је трагедији других села Поткозарја у вријеме Другог свјетског рата.
И сада мјештани, са сјетом и тугом, препричавају свједочења предака, учесника у НОБ-у, логораша, заробљеника и интернираца.
Прича о цвјетовима украденог прољећа нас води у период Другог свјетског рата, када су се бројни Грбавчани прикључили партизанским јединицама и борби против окупатора, а омладина, способна и храбра, младићи и дјевојке, у редовима СКОЈ-а помагали народу, борцима.
Колико су били предани борби за слободу, говори податак да је за вријеме Народноослободилачке борбе живот изгубило 306 Грбавчана, 69 је погинуло у борби, а 237 их је пало као жртве фашистичког терора у непријатељским логорима Стара Градишка, Јасеновац, Сисак, Јастребарско и другима. Међу жртвама је и 56 дјеце од једне до 12 година. Седамнаест Грбавчана је одликовано партизанским споменицама из 1941. године.
Посебно болно за све Грбавчане и Градишчане је страдање 13 скојевки и три пионира у Горњим Подградцима, након повратка из болнице у Буковици, гдје су рањеницима однијели храну.
Мало је данас живих свједока тог периода, али су остали записи и књиге као свједочења прошлости.
Грбавчанин Богдан Шмитран је у књизи „Хроника поткозарског села Грбавци“ навео да су Черкези 1. козачке дивизије, заједно са Нијемцима и усташама 1944. године, напали ослобођену територију Козаре.
Остали су упамћени по страшним звјерствима, убијали су народ, силовали дјевојке и на други начин злостављали све на које су наишли.
Репортажа „Цвјетови украденог прољећа“, аутора Сање Суботић Цумбо, приказана у програму РТВ Градишка у оквиру априлских свечаности поводом осамдесете годишњице слободе, аутентично је свједочење о страдању омладине у Поткозарју у Другом свјетском рату.
„Док су носили храну рањеницима, непријатељска војска их је 1944. године пресрела и у најтежим мукама уморила. Помињање тог догађаја изазива језу и велику тугу, подсјећа на обавезу очувања културе сјећања“, каже за „Независне новине“ Сања Суботић Цумбо.
Снимање и прикупљање драгоцјених докумената о тим догађајима трајало је неколико година. О страдању грбавачких дјевојака и народа Козаре и Поткозарја испред ТВ камере говорили су потомци скојевки и малобројни свједоци.
На основу историјских чињеница, изјава историчара и директора Завичајног музеја Градишка Бојана Вујчића, чланова СУБНОР-а, мјештана, потомака, учитеља и стихова градишких књижевника, настао је овај документ као свједочанство о историјским дешавањима на градишком подручју.
„Радио-телевизија Градишка, која ове године обиљежава трећу годишњицу, наставља у континуитету, да осим информативног, посебну пажњу поклања и документарном програму, да ствара архивски садржај, биљежи догађаје и историјске датуме, а тиме потврди улогу и задатак локалног јавног сервиса“, рекао је Рајко Ромић, директор РТВ Градишка.
Свједочење Богдана Шмитрана
У књизи „Грбавци“ Богдана Шмитрана запасане су ријечи Милке Змијањац.
„Убрзо се на зборном мјесту, у засеоку Илисића, окупило нас двадесет и једно, углавном дјевојака, два пионира и једна пионирка… За Горње Подградце ишли смо по мрклој ноћи… Сутрадан у магацину напунили смо торбе хљебом. Одборници су нам рекли да хљеб носимо за болницу у Буковици јер се не зна колико ће дуго потрајати офанзива па да рањеници не остану без хране. Ми смо остали досљедни том задатку, јер смо схватили његов значај. Само што смо одмакли и дохватили се првих висова Козаре, непријатељ је већ стигао у Горње Подградце.“
Милан Пилиповић / Независне
