Међу корицама брижно писаних и чуваних љетописа Основне школе „Петар Кочић“ у Новој Тополи налази се ризница историје о школству у Лијевчу и Поткозарју, свједочанство о три вијека. Подаци и документи у љетопису, испричао нам је директор Радивој Поповић, сежу до 1878. године, када је отворена прва школа у Новој Тополи. Писање садашње форме љетописа, који обухвата цијелу епоху школства у овом крају, започело је након Другог свјетског рата.
“Многи документи о раној фази школства у Новој Тополи, уврштени у љетопис, потичу из приватних архива, од државних институција, писани су на основу свједочења бивших ученика и наставника, мјештана Нове Тополе и околине. Са сигурношћу можемо рећи да су наши љетописи, историјска и педагошка читанка коју стално допуњавамо,” казао нам је директор Поповић.
Свакодневна обавеза
По традицији, каже он, помоћници директора су увијек водили љетопис; то је њихова свакодневна обавеза. Они уписују све важне догађаје из живота школе, о њеном настанку и развоју. То су успјеси ученика и наставника, школске приредбе, гостовања познатих личности, посјете, излети, екскурзије, такмичења, мале матуре, уређење школе, радне акције…
“Љетопис је стилизовано свједочанство о настанку, раду, развоју, промјенама школе у грађевинском, програмском и свакомдругом погледу, писано чистим књижевним језиком, одговорно и с много љубави. То је живот ове школе и њених подручних одјељења у Лијевчу и Поткозарју. Свако село има своје поглавље. Многе школе у мјестима које гравитирају Тополи су нестале, угашене, заборављене, али траг о њиховом постојању чува се у нашем љетопису. То је, тканица ријечи, реченица и фотографија, бујица емоција и руковет завичајних успомена. Највећи дио исписан је наливпером, с наглашеном љепотом рукописа, ријечи и реченичних склопова. У љетопису су и активности изван школе. Некада су била интензивна пошумљавања, учешће у друштвеним акцијама, помоћ становништву…
Корона, поплаве и пожари
Од најважнијих догађаја, на страницама љетописа су пријем првака, ученичке награде и садња дрвећа у школском парку. Осим вируса корона, теме која заузимају важно мјесто у љетопису је подсјећање на велике поплаве 1974. године. Тада су тополски ђаци и наставници, које је предводио директор Боро Дојчиновић, заједно са војском брали кукуруз.
“Увијек је наша школа имала велики број ученика, широку националну, друштвену, социјалну структуру, и зато је историја школства овдје дуга и богата. Прије Првог свјетског рата у школи је службени језик био њемачки, што је такође једна од наших посебности,” каже директор Радивој Поповић, показујући неколико томова љетописа, којим се школа увелико и с разлогом поноси.
Новински чланци
У љетопису су и новински чланци о школи. Бањалучки „Глас“ је 26. септембра 1988. године (аутор Свјетлана Пезер) писао о тополским ђацима пјешацима који постижу одличне резултате у настави и такмичењима. Те године ученица Стојанка Сладојевић постала је првак БиХ у атлетици. У шаху су се истакли Миленко Стојковић и Саша Кецман, а награду „Митар Трифуновић Учо“ добиле су Олијана Лукић и Биљана Гвозден.
У јесен 1951. године избио је пожар на димњаку, а потом изгорила школска зграда у Горњим Карајзовцима. Због тога је учитељ Мирко Јањић држао наставу у кући Теодора Лакића. Школа у поткозарском селу Миљевићи, наведено је у љетопису, почела је радити 1945. године у приватној кући Украјинца Јозефа Риша. Било је тада 40 ученика. Прва учитељица је Стојанка Матавуљ. У љетопису је забиљежено гостовање познатих пјесника у тополској школи 1976. године. Међу њима су Марино Зурл, Младен Ољача, Насиха Капиџић Хаџић, Ранко Прерадовић, Велимир Милошевић и Станко Ракита. Ученици су их, пише, дочекали с одушевљењем и радошћу.
Милан Пилиповић
