На улазу у Градишку или одласку одавде, када се путник опрашта од овог града утемељеног прије седам вијекова као Градишки Брод, у његовим сјећањима остају савски мост, широка ријека и њене обале. Оне чувају историју, свједочанство о царствима која су се сукобљавала и смјењивала, тајне љубавних састанака и пјесничку инспирацију.
Познати османски путописац из 17. вијека Евлија Челебија, описујући ово мјесто у то вријеме, каже да Градишка на босанском језику значи мали град али јединствен по крајолику и њеним људима. Аустроугарске власти, послије неколико назива, Сервициум, Бербир, Турска Градишка, службени назив Босанска Градишка увеле су 1882. године а прије три деценије, утврђено је садашње име – Градишка. Овај крај био је насељен и прије доласка Римљана. Доказ за то су археолошка налазишта и бројни предмети пронађени у савском кориту.
– Називи градишких насеља говоре о честим поплавама Саве и њених притока. То су Долина, Полој, Лиман, Чатрња, Греда, Јаме, Мокрице – свједоче историчари. Првим становницима Градишке шуме су служиле за лов а дрво им је било потребно за градњу грађевина и утврђења, чамаца и већих пловила. Доња Долина је најстарије и најпознатије археолошко налазиште на овом подручју. Постала је позната широм Европе захваљујући еминентним аустријским научницима чешког поријекла Фрањи Фијали и Ћири Трухелки. У Долини је пронађен велики дрвени чамац у једном комаду, стар три хиљаде година. Историчар Хусреф Хаџиалагић, аутор неколико зборника докумената о животу Градишке у прошлости наводи у својим књигама да је “у доба Римљана ово насеље било важна раскрсница путева према истоку и југу Балкана, пристаниште за ријечну римску флоту, што довољно говори о стратешком значају у то вријеме”.
– У средњем вијеку, око 1 330. године Градишка се спомиње као слободна варош, мјесто преласка преко Саве. Та важност је расла доласком Османлија а нарочито Аустрије. Са шеталишта на старом кеју гдје су пристајали бродови на пару, испраћани су туристи који су се возили за Сисак или низводно према Београду. То је био део оригиналне понуде за имућније становнике Градишке – забиљежио је Хаџиалагић који је сјећање на родни град сачувао на старим фотографијама, разгледницама и дописницама, на којима су чаробни мотиви са Саве, древне воденице и дрвени мост, господа са шеширима и штаповима.
Мостови
Мост преко Саве између Старе Градишке и Градишке има своју праисторију. У новије вријеме, пред Други свјетски рат подигнут је челични мост, о којем има врло мало података. Зна се да су распонски склоп чинила два моћна носача преко три поља дуга по 250 метара.
Завршен је крајем 1939. године али је био кратког вијека јер је срушен у рату. Замијенио га је дрвени мост па опет челични садашњег изгледа којег је пројектовао Војислав Драганић из Загреба а градили неимари из Славонског Брода и Бањалуке.
-Мост је био оштећен и у посљедњем рату у дужини од 30 метара али је поправљен међународним донацијама – забележили су овдашњи хроничари који властите емоције вежу ипак за дрвени мост, воденице, врела поред Саве и чиста купалишта. Нажалост, многе љепоте смјештене у носталгична сјећања су неповратно изгубљене.
Возни ред прије једног вијека
Прије стотину година Градишка је имала возни ред а сваки грађанин или посјетилац је могао сјести у фијакер или ландауер (кочију с покретним кровом) и уживати у вожњи градским улицама, – испричао нам је Хусреф Хаџиалагић прелиставајући старе документе, танане трагове изгубљеног времена.
Милан Пилиповић
