„Независне“ на часу са ђацима у Машићима: Звоно чува село и ђачке успомене
Ни ратови, разарања, миграције, расељавање становништва, нису пореметили рад сеоске школе у Машићима, највећем селу у Лијевче пољу, гдје наставу похађа 26 малишана из овог и сусједних села.
Школско звоно овдје се оглашава приближно један вијек, за разлику од већине насеља гдје су школе затворене, објекти оронули и дворишта зарасла у коров и шибље.
Традицију школства чувају три учитељице: Слободанка Гајић, Живка Жмирић и Марија Самарџија.
Оне уче ђаке од првог до петог разреда. Статистика указује на то да ове школске године наставу похађају три ученика више него прошле године, али су прогнозе лоше за наредну јесен.
Школовање у Машићима завршиће 11 ђака петог разреда, али ће новака бити мање.
„Према информацијама са терена, из Машића и оближњих села, првака ћемо имати дупло мање него ученика који ће отићи. Ипак, Машићи су за сада сачували своју школу. У већини лијевчанских и поткозарских села оне су давно затворене. Разлог је, мањак дјеце. Овдје још одзвања граја дјеце и оглашава се школско звоно“, казала нам је Слободанка Гајић, садашња учитељица, а бивша ученица школе у Машићима.
Она и њене колегинице, каже, жале што сви ученици, нису у школи, због болести, прехладе.
Остали су, на нашу молбу, приграбили јакне, затворили свеске и уџбенике те радо истрчали вани да их фотографишемо, заједно са учитељицама, док се зимско сунце пресијавало на украшеним, обојеним и цртежима облијепљеним прозорима.
„Задовољни смо, услови рада су добри, имамо подршку централне Основне школе ‘Петар Кочић’ из Нове Тополе. Међу донаторима из села, похвале заслужује Стево Стојнић, који са породицом помаже школу. Он је уредио спортске терене, а различитим поводима ђацима доноси дарове“, испричале су нам машићке учитељице.
Историја школе
У Машићима, селу које се равномјерно простире лијевчанском равницом и поткозарским брежуљцима, крају богате историје, дуге народне традиције, вриједних становника и учених генерација, школа је изграђена 1928. године.
Први привремени учитељ био је Никола Николић, којег је, према наводима професора Ђорђа Микића у књизи „Народна историја Градишке“, 23. октобра 1930. године наслиједила Десанка Везилић. Међу првим машићким учитељима била је и Обренка Шарић, која је послије декретом премјештена у Дубраве-Колону.
Из пописа државних основних школа у Врбаској бановини, октобра 1933. године, видљиво је да су у босанскоградишком срезу, након Првог свјетског рата, осим Машића, школе саграђене у оближњем Береку те Врбашкој, Јабланици, Карајзовцима, Кукуљама, Косијерову, Горњим Кијевцима, Мрчевцима, Горњим и Доњим Подградцима, Рогољима и Требовљанима.
Иницијатор изградње школе 1925. године био је мјештанин Јово Раковић, а парцелу за школску зграду, на тражење Одбора за градњу, поклонила је парохија Српске православне цркве. Градња је почела у јесен исте године, углавном новцем мјештана и уз помоћ Врбаске бановине. У првој генерацији машићке школе, од првог до четвртог разреда, била су 74 ученика. Наредне генерације, осим поменутих учитеља, у свијет образовања и писмености машићке ђаке уводили су учитељи Обренка Зорић, Бранко Матавуљ, Петар Јовичић и Данило Рибарић.
Други свјетски рат имао је трагичне посљедице по ово село и његову школу. У логорима НДХ ликвидиран је 31 малишан до 14 година, цијела једна генерација ђака је нестала у пламену окупације и рата. Запаљена је и школа (7. јануар 1942), уништене куће, а у Народноослободилачкој борби погинуло је 75 бораца из овог села.
Двије године послије ослобођења, 1947. године, Машићани су обновили школу, а први послијератни учитељ била је Олга Малић. У два одјељења првог разреда уписна су 153 ученика. Они су, за једну школску годину завршили два разреда. Учитељица Малић организовала је и течај за описмењавање одраслих, који је завршило 40 полазника.
Тек 1960. године израђена је садашња школска зграда, са двије учионице и зборницом те станом за учитеља. У школском љетопису пише да је мјештанима помогло предузеће „Јелшинград“ из Бањалуке. У то вријеме, у Машићима је било 315 кућа са више од 1.000 становника, а 1965. године 323 куће са 1145 становника. Број ученика достигао је 128, што је неколико пута више него сада. Према наводима Данила Карапетровића, у монографији о Машићима, у школи је шездесетих година прошлог вијека постојала кухиња, гдје су припремани хљеб и млијечни производи за ђаке. Школски одбор је тада рјешавао значајна питања из живота и рада школе, набавку огрева, рад кухиње, опремање учионица, уређење школског врта, изградњу ограде. У посједу школе било је десет дунума, са двориштем, вртом, њивом и цвијетњаком.
Учитељи су, осим наставе, имали бројне друштвене обавезе у селу. Ангажовани су на описмењавању становништва, просвјећивању женске омладине, предавањима из области општенародне одбране, организовању радних акција. У садашњој школској згради смјењивали су се учитељи Мира Макић, Лева и Јово Кубатка, Ковиљка и Радојко Јоксимовић, Владо Јаковљевић, Миливој Дујаковић, Косара и Душан Пешић, Здравка Ђунић, Мара Тодоровић…
Мали матуранти
Школовање у Машићима ове године завршиће 11 ученика из Машића, Јазовца, Средње и Доње Јурковице. То су Немања Љубојевић, Далибор Кољанчић, Лука Максимовић, Дајана Боснић, Анастасија Љубичић, Александар Љубичић, Петар Бранковић, Немања Станишљевић, Ања Самарџија, Теодора Дакић и Марко Дакић.
М. П.
Независне
