Кочићево се претходно звало Јунузовци, по бегу Јунузу који је у доба Турске овдје имао посједе. Након Првог свјетског рата селу је назив промијењен у Кочићево, по књижевнику и народном трибуну Петру Кочићу. Када је на власт дошла НДХ-а, 14. јануара 1941. године Кочићеву је наредбом враћен стари назив Јунузовци. То је потрајало до 1950. године. Тада су нове власти ФНР Југославије одлучиле да Јунузовце преименују у Кочићево, по жељи мјештана овог лијевчанског села.
Католички свећеник, фрањевац фра Томо Ивковић, у канонским походима 1626. – 1630. године спомиње у својим записима село Јунузовце – садашње Кочићево. Обилазећи бањалучке жупе навео је чак и податак о броју кућа и становништву, „тридесет кућа од тога четири католичке куће са укупно 362 становника“. Податак датира из 1742 године. Тадашњи Јунузовци се спомињу као посебно село још 1737. године премда се из тих записа не наводи посебно по чему.
Кочићево је богато селу вриједних али и необичних људи. Овдје се производи поврће и жито зато што је земља плодна а традиција дуга. Богат је и друштвени живот, а посебно се истичу жене које у сеоском дому, током цијеле године организују различите програме.
Археологија
Овдје постоје и трагови давних цивилизација, због чега је Кочићево постало веома привлачно археолозима. Ђуро Стијаковић из Кочићева је на својој њиви, поред старог пања, пронашао бакарни прстен кроз којег је прорасло младо стабло ораха.
–На истом месту пронашао сам остатке људске руке и шаке. Вероватно је прстен био на руци покојника и стицајем невероватних околности, избио на површину уз помоћ младог ораха. Изгледало ми је као да је стабло прстеновано – објаснио нам је Ђуро Стијаковић, археолог аматер из лијевчанског села Кочићево.
У Кочићеву су истраживали археолози из Градишке, Бањалуке па чак и Енглеске. У селу Кочићево пронађено је насеље полуукопаних земуница и надземним кућа, које се развило на меандрима Врбаса, објаснио је археолог Бојан Вујиновић. Насеље припада периоду млађег неолита и старо је више од 8000 година.
Приликом истраживања на овом локалитету, пронађен је скелет женске особе, чија је старост око око 8 000 година, утврђена на основу Ц14 анализе коштаног узорка. То представља најстарији људски скелет у Босни и Херцеговини. На локалитету су пронађене алатке од кремена, ножеви, стрелице, стругачи, секире, фрагменти посуда од керамике као дио кухињског посуђа и посуђа за складиштење и кухање, те неколико жрвњева на којима су мљели жито. Локалитет је истраживан кроз пројекат Еурофарм, а у њему су учествовали стручњаци са УСЛ-а, Кембриџа, Музеја РС, Републичког завода за културно-историјско и природно наслеђе Републике Српске, музеја у Градишци, Добоју и Приједору.
Занатлије
У Кочићеву има више угледних занатлија. Међу њима, најпознатији је казанџија Бошко Деспотовић. У Бошковој радионици и испред ње, казњеви за ракију различитих величина пресијавају се на прољетном
сунцу. Док бљешти боја бакра а ватра под ћумуром жари метално прстење, мајстор жали што је усамљен у овом послу.
– Цијели дан можете путовати у било којем правцу одавде, нигдје више нећете наћи казанџију. То је тужно јер показује да нестаје овај занат а посао преузима индустрија. Ипак, нема казна ни добре ракије без ковачке руке – говори Бошко Деспотовић који је пре рата живео у Машићима код Нове Градишке у Хрватској. Тјеран гранатама, оружјем и свеопштим ратним метежом, био је принуђен да животну срећу потажи у далеком свијету. Са породицом је петнаест година живио у околини Сиднеја у Аустралији. Ипак није одолио зову свога краја и вратио се у Кочићево, одакле су његови преци давних година одселили у Нову Градишку. Из радионице у Машићима у Славонији сачувао је ковачки чекић, наковањ и постројење за ватру. То поклон од мајстора Ђорђа Радића код којег је научио занат.
Живот
Кочићево је често на удару невремена, као што је било прије двије године, када су многи објекти оштећени, стабла оборена, љетина уништена.
Ипак, вриједне руке и оптимизам становника Кочићева, и у таквим ситуацијама проналази снагу да све уреди и обнови.
Послије напорног рада, они се састају у Дому културе, гдје прослављају сеоске догађаје, народне светковине, друже се, чувају традицију и народне обичаје. Сваког госта, примјерно дарују, везеним пешкирима које су израдиле жене из овог села а угосте специјалитетима домаће кухиње. Истовремену, они су вјерни чувари породичних и сеоских успомена. Недјељом и празником, проналазе прилику за одмор и рекреацију.
Милан Пилиповић
