Када је куцнуло прољеће, Фејзо Машић, најпознатији Ром у градишком крају, пријатељ свима, отишао је. На ромском гробљу у Дубравама, у петак, 21. марта, испратили су га многи. Породица Александра Пуцара, његовог комшије, организовала је Фејзин испраћај.
„Фејзо је волио људе, а највише мајку, сунце и ватру. Памтим га и чувам његов лик, годинама, из дјетињства. Долазио је код наше куће и помагао, радио. Вољели смо када се појави на капији или на вратима, када дође. Радовали смо се Фејзи јер је он у нашу кућу уносио радост,“ казао је Александар Пуцар, Фејзин неформални старатељ, посљедњих неколико година. А онда се Аци стегло у грлу, и заћутао је, на тренутак.
Многима који су се, на сунчаном прољећњем дану окупили на вијест да је отишао Фејзо, и дошли на сахрану, било је тешко. Препричавали су многе догађаје, његове досјетке, анегдоте. А било их је за књигу, можда цијели роман.
О Фејзи је написано више новинских и снимљено телевизијских репортажа. Преносимо текст из „Политике“, посљедњи објављен за Фејзиног живота, мјесец дана прије смрти.
Пуцари нису заборавили Фејзу
Градишка – Да је комшија важнији од брата, како то говори стара народна пословица, показује пример из Лијевче поља. Када је седамдесетогодишњи Фејзо Машић онемоћао и када више није могао да се самостално брине о себи, у помоћ је притекао Александар Пуцар, његов комшија из Дубарава код Градишке, у Републици Српској.
Фејзо је Ром, без породице и блиске родбине, вредан и омиљен у своме мјесту. Александар је Србин, угоститељ и мештанин на добром гласу.
-Наше пријатељство је изнад свега, снажније од сваког сродства. Нас ништа не раздваја него нас све спаја. Фејзи, када је почео да оболева, и када више није могао да зарађује на дневницу, свакодневно сам слао храну из своје Крчме у Градишци. Сматрао сам, где има за све, за моју породицу, за раднике и за госте, има и за Фејзу, – увео нас је Пуцар у причу о пријатељству, која се на далеко прочула.
-Фејзо има борачки додатак и нешто социјале, али то није ни тридесет одсто потреба. Трудим се да он не буде гладан, да има лекове, да је увек обријан, чист, да има угодан кревет и добар смештај, да му је увек топло, – објашњава свој однос према Фејзи којег је упознао у детињству, јер је често долазио његовој кући, помагао у Пуцаревом домаћинству, на њиви, у штали.
-Фејзо је пријатељевао са мојим дедом Стевом, који је са бројном фамилијом 1946. године доселио из Босанског Грахова. Причали су често разне и занимљиве приче које су сви слушали. Деда је био првоборац, одликован Орденом заслуга за народ, – каже Александар Пуцар враћајући нас у давнашње време, кад се мало имало али срећно живело, када су се цениле моралне вредности а комшије међусобно уважавале, поштовале и помагале.
Увек је код нас било посла, али и разумевања за друге. Имали смо много деце и много земље, наставља Александар причу о својим прецима и о Фејзи, којег неколико година, од када га је сместио у Дом у Ламинцима, посећује и брине о њему. -Добичину Фејзу су волели и мој отац, мајка, сви укућани. Тако сам
га и ја заволео. И моји, супруга и деца, њега поштују. Он је наша породична, морална тековина, – описује Александар однос према Фејзи који је, увек како каже, за свакога имао лепу реч, занимљиву причу, духовиту опаску.
-Фејзо је увек био ту, код нас, када је требало покупити сено, сламу, поорати њиву, копати, брати поврће, помоћи у многим пословима. Он је, мени, одувек био разбибрига, када се уморан вратим са посла. Исапричао би неку шалу, анегдоту, све нас насмејао и после је све било боље, опуштеније, лакше…“
По чему памтите Ацину породицу, питамо Фејзу, који се и овај пут, у Дому обрадовао посети комшије и пријатеља.
-Добра, веома добра. Увек су ми помагали. Од њих сам добијао храну, пасуљ, јаја, кромпир… Сваке године био сам гост на њиховој крсној слави, на Ђурђевдану. И на другим слављима. Мало је дана у години, када нисам одлазио код њих. Ацо ми је важнији него брат, то нигде нема. Без њега бих давно умро. Он је мој добровољни старатељ и на томе му хвала, – одговара Фејзо којег у целом крају познају по надимку Бајица.
-Ми смо Фејзу од миља назвали Бајица, зато што је свакога тако ословљавао. Другима је говорио, Бајица, Бајица, и тако он постао Бајица. По томе надимку сви га познају, као Фејзу, не познаје га нико или мањина, – испричао нам је Алексаандар Пуцар, у Фејзином друштву, на клупи испред дома.
„Свака њему част,“ рече Фејзо, добричина и шаљивџија, захвалан своме комшији и добротвору. „И када нисам био у дому, помагао ми је. Он дође и каже, Бајица, имаш ли дрва за огрев. Немам, не брини, каже, имаћеш. И довезе ми дрва за зиму. Шпорет ми пропао, изгорио, димио. Ацо ми купио нови. Нисам имао бицикл, Ацо ми купио.“
После посете, свако на своју страну, Фејзо у дом, јер је време прохладно а сунце варљиво а Александар за својим послом. До наредног дана и нове посете.
Фејзине шале
У Дубравама и околини препричавају многе Фејзине анегдоте. Када је бивши директор оближње основне школе питао Фејзу, зашто није ишао у школу када је његова кућа у школском дворишту, одговорио је:
-Није било потребе, кроз отворен прозор чуо сам све што су на часу ђацима причали учитељи и наставници.
Локални трговац Јефто Грујић давао је Фејзи робу на вересију, за марку или две, целог месеца. На крају, затражио је дуг од 28 марка. Фејзо је донео половину. А где је остало, упитао је Грујић.
-Полако, биће, ниси ни ти мени сву робу дао одједном, – одговорио је Машић.
Милан Пилиповић
