Миљко Шиндић: Језик Петра Кочића звони као бронза, а жути се као старо злато

Овом дефиницијом почели смо интервју са угледним професором који је написао неколико књига о старалаштву и личности Петра Кочића. Подсјећамо, он је и добитник награде «Кочићево перо» коју му је додијелила «Задужбина Петар Кочић – Бањалука – Београд».

– Када сте се први пут сусрели са дјелима Петра Кочића?

Догодило се то, када сам био четврти разред основне школе у Лесеновцима, селу код Александровца у Србији, тамо сам се први пут сусрео са Кочићем. Учитељ ми је био Сергеј Атаринович, руски пуковник. Почео је Други свјетски рат, дошли су Нијемци и тад сам ја први пут дошао до Кочића. Имали смо у читанци дио приповијетке Јаблан и графички цртеж Јаблана и Рудоње. Рудоња је био страшан бик, а Јаблан малецки, малецки. Мој учитељ је у свом казивању приче нашао мотив, патриотски, који ме је инспирисао. Као што је Јаблан побиједио Рудоњу, тако ћемо и ми да се ослободимо Нијемаца, тако сам то повезао са Јабланом и учитељем и тако сам почео да се дружим са Кочићем.

-Кочић Вам је био инспирација и у студентским данима. Због чега сте за завршни рад
на Факултету изабрали баш „Мрачајског проту“?

Српски реализам ми је предавао потпредсједник Српске академије наука и уметности Велибор Глигорић који је касније замијенио Александра Белића. Држао је лијепа предавања о Кочићу. У осмом семестру сам дошао код њега да узмем тему за дипломски рад. Тражио сам Кочића за дипломски. Каже ми професор, отишао је Кочић, узео га Милан Вукос, предсједник омладине на Филозофском факултету у Београду. Узмите ви духовника „Мрачајског проту“, али да га упоредите са духовницима српског реализма и ја сам тада озбиљно обрадио „Мрачајског проту“ Петра Кочића. „Мрачајског проту“ Петар Кочић је писао на нивоу како је Достојевски писао ликове у својим дјелима. Ноћ је црна пала на земљу, свак себи, тражите конак, тако да се у том његовом мраку појавило мало свјетла и тако је испратио те дјечаке, а један од гостију био је Петар Кочић.

-Припремали сте и школску лектиру, за који разред?

Кочића сам заволео још од основне школе, послије сам и лектиру припремио за седми разред која је штампана у 3 000 примјерака и доштампавана два пута, Петар Кочић у школској лектири Вуков гај. У лектири основне школе за седми разред и дан данас је присутан Кочић, да ли моје или неко друго издање.

Биографија професора Миљка Шиндића
Универзитетски професор у пензији, књижевни теоретичар и критичар. Књижевност је
дипломирао у Београду, докторске студије на Филозофском факултету у Загребу. Радни
вијек провео је у Бањалуци. Један је од оснивача Филозофског факултета, а био је и декан
Академије умјетности у Бањалуци. Приредио је 24 избора поезије, прозе и школске
лектире и више од 200 осврта и научних радова. У 94 години објавио је најновију књигу
„Девет кора говора: Запис о Петру Кочићу“.

-Ваша најновија књига „Девет кора говора“ такође говори о Кочићу. На који начин?

То су моји записи од ђачких дана. Поменуо сам Сергеја Атариновича мог учитеља и Јаблана, студије и Велибора Глигорића тако да сам хтио да се бавим Кочићем и бавио сам се. Од дјетињства ми је остала посебно урезана та слика како је Јаблан мали, малецки, а Рудоња страшан бик, и тај мали Јаблан побиједи тог страшног Рудоњу, ваљда је хтио Сергеј Атаринович да каже да ће тај мали, српски народ побиједититу страшну њемачку силу, одатле, то је био страшан повод, патриотски, родољубив, кочићевски повод, јер је
Кочић цијелог живот био борац за истину, правду, слободу, отаџбину, српство и српски језик.

-Како је настала Ваша најновија књига?

Ми смо дужни да Кочићев дуг памтимо, чувамо и на неки начин допуњавамо. Тако је и настала моја нова књига. То је један нови приступ, који има записе, не само моје, већ и моје записе о другим кочићолозима који су писали о Кочићу. Тако да има девет кора из Кочићевих приповједака у првом дијелу моје књиге, а у другом дијелу о девет критичара који су писали о Кочићу.

О књизи „Девет кора говора“ рекли су:

Ранко Павловић, књижевник
„Откривајући у једноставности Кочићевог приповиједног поступка вишезначне, каткад,
попут планинских висова у магли и урлика љутих, змијањских мећава, и тајновите
значењске наслаге, аутор уочава чудесно усклађену симбиозу здраве народне и народске
мисли и набујалих осјећања“.

Проф. др Лука Кецман
„Свему има време, и сваком послу под небом има време, речи су Проповедникове којима
тачно и свевременски одређују све нас. Време у којем се жање посејано, време је
најзрелијег човековог доба у којем има право да ужива у слатким плодовима. Посебно ако
су последица огромног посла, тешког, бременитог, оног који је сачињен од девет кора…
рударских.Такав плод је и рукопис назван Девет кора говора“.

Академик и професор Драго Бранковић
„Књигу Девет кора говора Петра Кочића могао је написати само онај аутор који је
опчињен Змијањем и језичко-књижевном величином Петра Кочића. И да на корицама ове
књиге не буде исписано име њеног аутора, увјерен сам да ће читаоци препознати да је
књигу исписао проф. др Миљко Шиндић“.

-Кочићев језик је био значајан дио Вашег истраживања. Какав је то језик?

Језик стварности и стварност језика била би најкраћа дефиниција Кочићевог језика. Језик живота, стварности, али и стварност језика јер је то био особен језик. Велика, непогрешива Исидора Секулић је написала да Кочићев језик звони као бронза, а жути се као старо злато, то је цитат њен и то је најбоља дефиница за Кочићев језик.

-По чему је Кочићев језик посебан?

Језик који је у себи носио прошлост, насљеђе културе и животне стварности. Ако није било тих ријечи у језику о тој животној стварности кочићевској Кочић је сам измишљао те ријечи, најчешће је од глалога правио именице, стварао ријечи и има таквих бар двадесетак ријечи које је створио од глагола.

-Да ли је Кочић унио дух Крајишника у српску књижевност?

То су писали критичари. Јесте. То је Кочић. Као што је писао Иво Андрић о змијањској земљи, змијањском човјеку и змијањском језику, говору. То је био тај језик стварности, говорни, али и стварност језика који је био кочићевски, умјетнички, на свој начин и по свом значењу и по свом звучању.

-Којим књижевницима је говорни језик Петра Кочића послужио као стваралачки
узор?

Учили су и велики писци од Кочића. Иво Андрић је учио од Кочића. Дивно је Иво Андрић написао о Кочићу, земља, земља, људи и језик у дјелу Петра Кочића. Он је учио.
Други писац је Бранко Ђопић, Крајишник. Учили су и млади писци. Највише је научио од Кочића из Кочићевог завичаја Ђуро Дамјановић, велики приповједач и пјесник, који је написао пјесму која сезове Миљко Шиндић. Учили су и други крајишки писци. Стевка Козић Прерадовић написала је пјеснички вијенац о Петру Кочићу са 14 сонета гдје води разговор о његовом језику, стварности његовог језика, чудној метафоричности, изворности, звучности, мелодичности, о богатству тог језика који је био говорни језик Змијања, али га је стваралачи надограђивао и он није само језик стварности већ и стварност језика.

-Како је Кочић надограђивао језик?

Кочић је обогађивао језик, не само избором ријечи него и обликовањем ријечи, обликовањем реченица, употребом стилских фигура, звучањем и значењем.

-Од прве до ваше задње објављене књиге прошло је 60 година. Шта сте прво
објавили?

Прву књигу „Лирика деветорице“ 1963. године сам написао о крајишким бањалучким писцима. Хтио сам да прославим 60 година књижевног и просвјетарског рада. Прву књигу је објавио „Глас“ и хтио сам да и књигу о мом животу и Кочићевом животу штампа „Глас“, у коме сам био и сарадник у часопису „Путеви“ најмање 15 година и једно вријеме главни уредник тако да сам хтио да се одужим „Гласу“.

Баштина завичајних стваралаца

У новом серијалу документарних емисија Радио-телевизије Градишка под називом „Баштина завичајних стваралаца“ на живописан и модеран начин приказан је живот књижевника и стваралаца Крајине, чија су дјела дио наше културне баштине. До сада су емитоване епизоде о Бранку Ћопићу, Младену Ољачи и Петру Кочићу. У епизоди „Стварност језика“ професор Миљко Шиндић говори о кочићевском језику. У програму Радио-телевизије Градишка епизоду „Стварност језика“ можете погледати и у суботу, 6. јула од 20 часова, а у програму Радио-телевизије Републике Српске у суботу, 6. јула у 15 часова и 25 минута.

Сања СУБОТИЋ ЦУМБО