Када се опредијелио за пољопривредну школу, коју је прије седам година завршио у Градишци, Миле Поповић (26) из Горњих Карајзоваца, у Лијевче пољу, није имао дилеме којим послом ће се бавити и којим животним путем ићи.
Његов избор је живот на селу и производња украсног биља и поврћа. Љубав према пољопривреди наслиједио је од дједа Милета и баке Милкице.
„Са дједом и баком сам одрастао, са њима радио у пластеницима и на њивама, сијао поврће, жито, а највише украсно биље. То сам заволио. Ништа ми није тешко, ни рано устати, ни касно лећи, ни возити камион натоварен нашим производима, купцима у цијелој БиХ“, испричао нам је Миле Поповић.
Прије двије године оженио се и стекао кћерку. Сада је још више мотивисан да се бави пољопривредом.
„Моја супруга Бојана, рођена у Челиновцу, подржала је мој план и прихватила да се и она бави пољопривредом. Разговарали смо о томе прије брака. Радимо заједно, трудимо се да не заостајемо за дједом и баком који су веома вриједни и посвећени пољопривреди. У таквом амбијенту одраста и наша једногодишња кћерка Јана“, похвалио нам се Миле Поповић, носилац регистрованог пољопривредног газдинства, узорног у Лијевче пољу.
На породичном имању стиче радни стаж, уплаћује државне доприносе и планира повећање производње.
Поповићи имају 36 пластеника и неколико хектара обрадивог земљишта.
„Нема дана у години без посла. Стално нешто радимо, у пластеницима или на отвореном. Производимо 500.000 различитих садница током године. То је обиман и тежак посао, али је исплатив. Ја сам свој газда и послодавац. Колико радим, толико имам. Треба бити одговоран према себи, према послу и биљкама, залијевати, окопавати, прихрањивати, расађивати…“, каже Миле.
Поповић сматра да су пољопривредници стимулисани за своју производњу, а посебно набавку механизације. Недавно је купио нови трактор, а планира обновити и пољопривредну механизацију.
„То је стимулативно. Република Српска и Министарство пољопривреде дају значајан дио новца, без којег би пољопривредници тешко могли набавити нове и модерне тракторе, али и другу механизацију“, сматра наш саговорник.
Његов примјер, каже, желио би да слиједе вршњаци, омладина… Када би тако било, села би била богатија, без запуштених имања и празних кућа. Школе се не би затварале.
„Поред наше куће у Карајзовцима је школа коју сам похађао. Број ученика је сваке године мањи. Ја желим да моја кћерка буде ђак исте школе, наше, сеоске школе у Горњим Карајзовцима“, казао нам је Миле Поповић, узоран млади пољопривредник, којем је трактор најважнија машина, а пластеник и њива, најбоља фабрика.
Милан Пилиповић / Независне
