Маштовити дјечак Јан Јунгић: Бићу кувар који лови рибу и игра фудбал (ФОТО)
Да би удовољио знатижељи а маштом, досегнуо давну прошлост, виђену у пространом парку поред Саве у Градишци, Јан Јунгић, ученик четвртог разреда из Бањалуке, дошао је на Римски фестивал. Најдуже се задржао поред неколико коња, које су, ходајући у круг, јахали његови вршњаци. Похвалио се да му је овај спорт близак и да је и он научио јахати коње.
„Да, знам то, и зато ми више није интересантно. Умијем јахати коње. Управља се са два канапа. Повлачењем са лијеве стране, коњ иде лијево а са десне, на десно. То је све. Али, најважније је одржати се
на коњу. Ко се не зна држати у седлу, канап не помажу,“ на свој начин, објашњава Јан принципе јахања. Онако како је он схватио и разумио. Воли и пецање. Овом вјештином, уз очеву асистенцију. овладао је на Сави и Врбасу. Похвалио се и риболовачким трофејима.
„Идем редовно на пецање, са татом. На Врбасу, упецао сам двије рибе, шкобаља и клена. Једну од килограм а другу од два килограма. Био сам и на Сави. У Градишци. Ту сам упецао буцова. То је бијела риба, крупних очију и великих уста. Испржио сам их и све су биле укусне,“ прича овај деветогодишњак, ученик Основне школе „Алекса Шантић“ у Росуљама. Ускоро ће, каже, напунити десет година.
„То ће се догодити 29. септембра. Не знам како ћу рођендан прославити, још нисам смислио. Биће добро,“ допуњава Јан информацију о годинама и рођенданима. Па наставља о школи и писцима из лектире.
„Волим пјесме Јован Змаја и приче Бранка Ћопића. Волим и сликарство, зато што је мој тата Бранко, сликар,“ додаде Јан.
„Ко је најбољи сликар у Бањалуци,“ стависмо, нашег самоговореника, маштовитог школарца, на ново искушење.Одговор се већ подразумијевао.
„Мој тата, он је одличан сликар. Ради у музеју. Лијепе су му слике али су све то неке коцке, то воли да слика. Коцвке у различитим бојама. Ја мислим да је боље, да слика људе. Насликао је једном неку жену, и опет наставио сликати коцке.“
Разговарали смо и о фудбалу. Јан и о томе има своју теорију и јасну амбицију.
Тренирам фудбал у „Крајини“, али ћу пријећи у „Црвену звезду“. Брат ме убјеђује да пријеђем у „Жељу“, у Бањалуци, али ја нећу. Што да губим вријеме у предграђу, када могу директно у „Звезду“, ако ме позову. Јавиће им неко, да сам добар фудбалер, похвали се Јан својим умијећем са фудбалском лоптом. Потом пријеђосмо на нову тему, о Риму и Римљанима.
„Колико су живјели Римљани и колико су били високи,“ упита Јан, након што поред нас прође Зоран Ћургуз, соколар из Бањалуке и бивши кошаркаш, носећи велику птицу на руци. Упитао је и понудио одговор, са којем смо се, наравно, сагласили без сумње.
„Можда су живјели 300 година, а можда и нису. Видио сам Римљанина како носи птицу. Сокола. Висок је, сигурно три метра, тако ми се чини. Погледајте га, ено га поред фонтане. Можда и није толико висок али је виши од свих људи, овдје у парку, зато и може ухватити птицу.“
Прелазимо са теме на тему. Јан је веома знатижељан и занимљив а разговор о школи, на крају љета и на почетку нове школске године, свакако је незаобилазна.
„Три разреда завршио сам одличним успјехом, имам све петице. Надам се да ће тако бити и у четвртом. Нема смисла да се покварим у учењу. Све знам. Ићи ћу даље, у школу, али нећу предалеко. Имам свој циљ и правац. Такав сам,“ рече.
„А шта ћеш бити, када порастеш, гдје је твој циљ,“ упитасмо подстакнути његовом контатацијом о школи и школовању.
„Бићу кувар, професионалац, и риболовац. До подне ћу пецати а послије подне правити ручак у ресторану. Кажу да се то добро плаћа а мени се тај посао допада,“ добисмо занимљив одговор. Издвојени од масе која ствара голему буку, удара у таламбасе, одапиње стријеле и лупа у бубњеве, настависмо разговор.
„Да ли си штогод скувао, припремио, провјерио како то иде,“ инсистирамо на куварској теми.
„Знам припремити јаја, шпагете, лимунаду и разблажени сок… За себе. Понудио сам брату Луки, али он неће. Неће ни други. Све је то онда, остало за мене. Припремам себи, други не морају да једу, ако неће,“ одговара овај маштовити школарац са куварским жељама. Јан живи у бањалучком насељу Росуље, у Улици Краља Петра другог 51.
„То је лијепо насеље, лијепа је и школа. Али, има много дјеце која пуше. Из осмог и деветог су. Видио сам их, али их нисам пријавио. Да ме не истуку, а могло би се то догодити. Ја не пуштим нити планирам,“ сматра Јан Јунгић којем ништа, у околини, не може проћи незапажено. И додаје, тек толико, да утврди градиво, какав бих био кувар, када бих пушио. Никакав, јел тако, рече. Јесте, одговорисмо, па дланом о длан, поздрависмо се, и свако на своју страну, на фестивал, међу Римљане.
Пас Срећко
Јан се не одваја од малог, црно-бијелог пса. Име му је Срећко. Живи са мном, у стану, каже, игра се, трчи, гризе. Пронашао га је у свом насељу, поред контејнера за смеће.
„Пошао сам да бацим смеће, и видио малог пса, штене. Неко је њега бацио, оставио поред контејнера. Пошао је за мном, и пратио ме. Тата је, одлучио да га узмемо, да га збринемо. Сада је са мном. Да сам закаснио, само пет минута, сигурно би га неко други узео. Дао сам му име Срећко. Он је срећу донио мени а ја њему,“ сматра Јан.
М.Пилиповић
