Дрвене каце и буради, Марко Дардић из Нове Тополе, почео је правити у седамнаестој години, прије свога пунољетства. Заволио је овај посао, када је код његовог оца, дошао мајстор из другог села, да направи кацу за шљиву. Радио је данима а његов занат се све више допадао Марку. Пажљиво је пратио сваки мајсторов потез и размишљао како ће он, једном када добије прилику, такође постати мајстор за свакојаке дрвенарије. „Када је одмарао, мајстор којем сам име давно заборавио, када је одлазио кући или са мојим дједом сједио уз чашицу ракије, узимао сам његов алат и стругао дрвене даске. То прво искуство, допало ми се. Заволио сам бачварски посао,“ испричао нам је Марко Дардић, досељеник из околине Бронзаног Мајдана. Како је вријеме пролазио, он је све више маштао о прављењу дрвеног посуђа, смишљао како ће постати угледан мајстор, најбољи у своме крају. Од тада, прошло је много година, цијели радни вијек, а Марко Дардић није напустио своју бачварску љубав, заувијек омамљен мирисом храстовог дрвета и пиљевине.
„Израђивао сам малу бурад, од неколико литара, али и велике каце у које стаје педесет котлова кома за ракију или пет хиљада литара. То су велике количине, огромне. Урадио сам их за Саву Васиљевића, Стеву Цветковића из Рогоља и још многе домаћине у Лијевчу,“ похвалио нам се Марко Дардић који и сада повремено ради, јер од посла не може на пречац одустати.
„У чему је вјештина, умијеће израде буради и каца,“ питали смо чувеног мајстора из Лијевча. „Суштина је у таленту, као и за сваки други посао. За мене је то, неки вид умјетности. Направити буре или кацу, да лијепо изгледа, да не пушта воду или ракију, велики је мајсторлук. То је таленат са којим се рађа и временом усавршава,“ сматра наш саговорник, показујући своје рукотворине. Када сам испоручивао огромне каце, наставља причу, најтеже их је било утоварити на тракторску приколицу или у камион. Претходно сам, тестирајући их, сипао воду, за пробу. Ни капи нису пустиле, препричао је Марко своја дугогодишња искуства. „Да ли је теже направити буре или кацу,“ питали смо, подстакнути знатижељом и занимљивом причом.
„Најтеже је направити велику кацу и мало буре. Све остало је рутина. Малом бурету и великој каци, народ се највише диви. За мене то није компликован посао. Временом се све научи, ако има воље,“ сматра познати мајстор чија бурад су отпремљена преко граница и доспјела у многе европске земље.
„Дошао ми, прије неколико година, Нијемац и затражио 40 малих буради. Сазнао за мене, за моју радионицу. Не пита, колико коштају, него само, могу ли да направим количину која је њему потребна. И прихватио сам понуду, урадио, испоручио. Задовољни смо обојица, он квалитетом и бурадима а ја зарадом,“ препричао нам је Дардић једно од својих бројних исксутава у дугогодишњој пракси.
„Све то је ручни рад, уз скромно кориштење машина. Ова моја бурад од харстовине су дуговјечна. Гарантујем стотину година, под условом да у њима буде ракије. Не смију бити празна. Недавно сам добио на поправку три бурета израђена 1911. године,“ каже још увијек витални и послу посвећени мајстор свога заната. „Од којег дрвета су најбоља и најуговјечнија бурад за ракију,“ питали смо.
„Најбоља су бурад од бијелог храста из брдских крајева. Бурету од тога дрвета вијек није ограничен. Може наџивјети и три генерације, три људска вијека. И дудово буре је добро али храстово је најбоље. Храст ракији даје посебан окус или шмек, како ми то кажемо,“ објаснио нам је Марко Дардић, најпознатији бачвар у Лијевчу који се још није уморио нити посустао.
Насљедници
Занат од Марка преузели су њенов син Горан и двојица унука, Милош и Марко. Највише га радује што бачварски и столарски занат у његовој породици није нестао, угасио се. Традиција је настављена, а то је за Марка Дардића највећа вриједност.
Милан Пилиповић
