Оаза љепоте у селу Требовљани, у шуми, поред рјечице Љутаве, коју су Маја и Вељко Јанковић назвали Ливадица, заправо је оживљена успомена на завичај.
Ливадица је Вељково родно мјесто код Травника, одакле је са породицом доселио у Градишку, посљедње ратне године.
„Понио сам успомену из завичаја, име свога села у травничкој Мјесној заједници Турбе, ако већ ништа друго нисам могао. Овдје смо изградили кутак за себе, за породицу и родбину. Ливадица је мјесто за опуштање и одмор,“ испричао нам је Вељко којег његови пријатељи и познаници кратко ословљавају Вељом.
Његова супруга Маја каже да су у почетку, овдје хтјели уредити амбијент само за себе и своје најближе али, почетна идеја добила је нове димензије.
„То је сада постао наш мали породични бизнис. Овдје, у шуми, гдје је природа изузетна, изградили смо неколико објеката за смјештај, угодан боравак, за одмор и рекреацију. Почели смо, сасвим скромно али се наш мали комплекс са базеном и спортским теренима ширио а амбиције повећавале. Схватили смо да је то идеална прилика за сеоски туризам,“ објаснила нам је Маја.
Овдје су, осим Веље и Маје, ангажоване њихове три кћерке и син.
„Ту проводимо највише времена, у Градишци гдје имамо кућу, много мање, нарочито у ове вреле дане. Стално се неко интересује за боравак, за одмор, забавне вечери, спортске активности. Све што видите, од уређења шуме коју смо купили, до изградње објеката, највећи дио, урадили смо сами. Нас шесторо ту ради, свако има свој задатак. Од Ливадице, малог излетишта у Просари, школујемо четворо дјеце.
Најстарија кћерка Анђела је од јесени студент а млађи, Андреа, Анастасија и Милош су ученици основне школе,“ испричали су нам Маја и Вељо.
Њима често помаже родбина, када сами не могу завршити све послове. Својим примјером показују како се, уз много рада и са јасним циљем, може много урадити за своју породицу али и за средину у којој живе.
У сеоском туризму препознали и искористили своју пословну прилику.
Аутор: Милан Пилиповић
