Љубица Лазић Стефановић, прва БХ глумица из Градишке: Фестивал позоришта у њену част

ГРАДИШКА – Други Фестивал професионалних позоришта Републике Српске „Љубица“, који се ове седмице одржава у Градишци, на сцени је, изнова, освијетлио лик Љубице Лазић Стефановић, прве професионалне глумице у БиХ. Љубица је рођена у граду на Сави 1888. године.

Ова јединствена глумачка прича почиње првих година прошлог вијека, када је тадашња Босанска Градишка била препознатљива као српска варош, са изражених националним, духовним и културним обиљежјима.

Љубица Лазић, тада седамнаестогодишња д‌јевојка, се 1906. године, у Градишци прикључила глумачкој трупи Чича Мише Милошевића. Отишла је у Београд, у Србију. Била је опсједнута игром глумаца а надасве љепотом једног од њих, Драгог Стефановића.

За њега се, годину послије, удала. Са њим је дијелила љубав, живот, срећу на сцени али и патње свога народа и Србије, тога доба. Остао је неодгонетљиво, написао је позоришни историчар Марко Марковић у “Ослобођењу” 1961. године, какав се то пламен усковитлао у души младе д‌јевојке, одгајане у малој, паланачкој средини, под теретом патријархалних назора и предрасуда, да се одважи на бијег и прикључи чељади сојтарија.

У штурим свједочењима и подацима разних аутора, међу којима је Војислав Вујановић, новинар, позоришни критичар, хроничар, поријеклом из Градишке, наводи се да је Љубица прво играла у Београду код Такова а потом са крагујевачким ансамблом доспјела у Солун, путујући са српском војском, дијелећи њену судбину… Преживјела је албанску голготу, стигла у Марсеј па на Корзику, у Ајачо и Бокањино. На тој голготи није издражао њен Драги, умро је млад, не дочекавши повратак у домовину.

Након повратка у земљу, послије завршетка Првог свјетског рата, опет се обрела у Београду, а онда, ко зна на чији наговор, дошла је у Сарајево, у први ансамбл Народног позоришта у граду на Миљацки, гд‌је је потписала први професионални уговор. По томе је означена и као прва професионална БХ глумица, што је, у краткој биљешци историчара из Градишке Хусрефа Хаџиалагића, био мотив да се позабавимо глумачким дометима и животном причом Љубице Лазић Стефановић.

Трајала је њена стваралачка парабола од 27. новембра 1920. године када се обрела на позорници тузланског хотела “Бристол” у Шантићевој “Хасанагиници” у улози Емине, и улози Исменије, у комедији “Једва стече зета” Лабиша – Мишела, па до 22. новембра 1943. када се последњи пут испела на сцену у лику Фатима, хануме у водвиљу Белуша Јунгића “Кад ја пођох на Бентбашу, на воду”.

Љубица Стефановић је стварала, њени су ликови дефиловали сценом Народног позоришта. Она спада међу десетак глумаца са највећим бројем креација. Било их је око 270, навео је Војислав Вујановић у књизи “Гримизна огрлица”.

Људски и стваралачки профил, младе глумице, записао је Војислав Вујановић, није се истицао снажним драмским карактером који би јој гарантовао тумачење трагичних хероина, али је она је плијенила публику ликовима тихих нарави који су, углавном, долазили из другог плана, на граници племенитости и хуморног, ликовима који нису потресали, али им се бескрајно вјеровало.

Марко Марковић, аутор топлог записа о овој глумици, написао је прије шест деценија да “заборав бива све непрозирнији, а њенога се имена више нико не сјећа”. Ипак, умјетност, коју је градила, није се дала затомити, него је узидана у темеље сарајевског Народног позоришта.

До скора, у Градишки није било никаквих трагова ни од Лазића из чијег се окриља отела млада Љубица, неке ноћи 1906. и кренула са позоришном дружином. У њеном родном граду, дуго, нико ништа није знао о Љубици. Али, на бјелину, у инат незнању, напокон је стављен печат, указао се јасан траг. Након готово седам деценија, колико се о Љубици Лазић Стефановић, мало говорило, скромно писало а заборав прекриоблиставу глумачку каријеру, у њеном родном граду одлучили су да, достојанствено, онако како Љубица и заслужује, освијетле њену животну и глумачку епоху. Међу првима, за то се заложио, глумац Драшко Видовић, не дочекавши да се идеја о позоришном фестивалу преточи у стварност.

Њени сродници у Прњавору и Сарајеву, ипак чувају успомену на Љубицу. То сазнање, широм је отворило врата и пропустило јасан траг свјетлости на д‌јело и ставралачки опус Љубице Лазић Стефановић. Она се од загонетке преобразила у нама блиску особу, која нас посматра са пожутјелих фотографија, сачуваних у породичним албумима.

Лазићи из Прњавора

Лазар Лазић, инжењер шумарства из Прњавора, који живи у Улици Стевана Немање 35, о својој тетки прича са великом топлином и поносом. На истој адреси, гд‌је је његова кућа, каже, некада је било велико имање. Купио га је Лазаров д‌јед Рајко, рођени брат Љубице Лазић Стефановић. Лазар и његова супруга Мирослава, прелиставају породични албум, показују Љубицине фотографије и објашњавају породичне везе и коријене.

„Љубицином оцу је име Лазар а мајци Милка. Ја сам по њему добио име. Они су живјели у Градишци. Били су трговци поријеклом из Ламинаца. Тако се причало у породици. Кућу и радњу имали су у Српској вароши, у Градишци а то је у близини православне цркве. Љубица је рођена сестра мога д‌једа Рајка Лазића.

Имала је још три брата, најстаријег Бранка, потом Рајка, Вељка и Ђорђа. Љубица је била најстарија“, објашањава Лазар породично стабло и чувену глумицу, на том стаблу. Послије Љубициног одласка у Србију, сви Лазићи су из Градишкеодселили у Прњавор. Због чега су се одлучили на тај корак, није познато. Ваљда због бољих услова за живот.

„Бранко и Ђорђо живјели су у Прњавору а потом, прије Другог свјетског рата, одселили у Сарајево. Д‌јед Рајко и његов брат Вељко, остали су у Прњавору. Име Љубица, у породици Лазић, пронијело се до данашњих дана“, прича Лазар Лазић, веома срећан, као и бројни Лазићи, због Фестивала „Љубица“ у Градишци. О томе нам је посебно говорио.

„Чувамо успомену на тетку глумицу која је посјећивала родбину, долазила код нас у Прњавор, његовала родбинске везе. Њен брат Бранко је својој кћерки над‌јенуо име Љубица. Она је рођена 1922. године. И моја старија кћерка је Љубица. Рођак Здравко, мој брат од тетке, чија је мајка из породице Лазић, такође има кћерку Љубицу.“

Једини потомак у Сарајеву

У Сарајеву, појашњава Лазар, живи Зоран Милошевић, Бранков унук и син Бранкове кћерке Љубице. Зоран, са породицом, једини је потомак у Сарајеву. Живи код Врбања моста, он је пензионер, рођен је 1949. године.

„Тетка Љубица, сахрањена је на старом православном гробљу у Сарајеву. Она је нама, у Прњавору, поклонила неколико својих фотографија, које чувамо. Д‌јед Рајко је често говорио о Љубици глумици.

Поносио се њоме, као и сви Лазићи. Њена одлука да се посвети глуми, свима у породици, била је чудна, неочекивана. Ипак, помирили су се с тим. Говорили су да је она живјела боемски. Послије реалне гимназије, свој пут пронашла је у глуми, која у то вријеме, није била цијењена као данас. Другачије се гледало на тај посао.“

Од Лазара сазнајемо да је Љубица Лазић Стефановић умрла од можданог удара и да није имала потомака. Лазаров отац Вељко, који је добио име по стрицу Вељку, очевом и Љубицином брату, такође је био занатлија. Он је у Прњавору наставио традицију из Градишке. Лазићи су трговали кожом, обућом, били кројачи, шнајдери…

Двије старе куће, давнашње архитектуре са много старина и занатских предмета, биле су мјесто окупљања. Сви Лазићи су овд‌је долазили, састајали се на крсној слави, Светом Ђурђу. Његову икону донио је Рајко Лазић из Градишке 1919. године. Сада је чува Лазар и свједочи о породичној традицији.

Свјетлост и ватрена боја

Весела и живахна, Љубица и улоге слушкиња, оживљава расношћу и типичном глумачком крвљу од којих и тамне позорнице добивају свјетлост и ватрену боју. Свака улога за њу је значила стваралачко чудо, које није досезало до мистичног, али које је носило у себи свој “грам” животне магије, записано је као епитаф о њеном животу и позоришту, записао је Боривоје Јефтић, редитељ и глумачки занесењак тог доба.

Улоге

Љубица Лазић Стефановић је играла Анушку (Андрејев “Дани нашег живота”), Глемпску (Тадеуш Кончински “Наша крила”), Васку (Бора Станковић “Коштана”), Попову (Антон Чехов “Медвед”), Фрејовку (Аугуст Шеноа “Златарево злато”), Мејру (Светозар Ћоровић “Зулумћар”), Јулчу (Миливој Предић, “Голгота”), Таису (Островски “Без кривице криви”), Другу даму, Ли – ли, Азру (Бранислав Нушић “Пут око света”), Марију (Гогољ “Ревизор”), Настју (Горки “На дну”), Ленку (Еде Тот “Сеоска лола”), Агафју (Гогољ “Женидба”)…