Парохијска кућа у лијевчанском селу Ламинци, грађена по истом пројекту као и родна кућа Николе Тесле у Смиљану у Лици, уз одобрење аустријских власти, представља јединствен споменик у овом делу Републике Српске. Осим духовних вредности, она има значајну историјску улогу. Изградио је 1909. године протa Душан Суботић, вођа Срба у овом крају, оснивач Друштва „Побратимство”, посланик у Скупштини Kраљевине Југославије у три мандата. У истој кући, 8. августа 1908. године, рођен је Душанов син Слободан, српски адвокат, политичар и логораш на Бањици и у Маутхаузену, кажњеник у време монархије али и Титове Југославије.
Душан Суботић је рођен 11. фебруара 1884. године у тадашњој Босанској Градишки, од оца Јована, свештеника, и мајке Марије. Богословију је завршио у Рељеву код Сарајева. За ђакона је рукоположен 29. јануара 1906. Године, а за презвитера 30. јануара исте године. Дошавши у село Ламинце, где је 1906. године распоређен у службу, тада млади прото Суботић, није имао парохијски стан, па већ исте године почиње градњу куће.
„Овде је са попадијом Анком Параксадић, пореклом из Сремске Митровице, савио своје породично гнездо,” каже теолог Дарио Дринић, који је темељито истражио живот, деловање и страдалништво свештеничке породице Суботић. У овој кући, у Ламинцима, рођена су три Душанова сина, Бранислав, Слободан и Јован, а касније, после преласка на службу у Градишку, син Војислав и кћерка Невенка. Током службе у Ламинцима, борио се за економско организовање и оснаживање села, оснивајући српске земљорадничке задруге, тежачке читаонице и соколске чете. После пензионисања његовог оца Јована, свештеника у тадашњој Босанској Градишки, Душан је 1912. године постао очев наследник. За архијерејског намесника босанскоградишког постављен је решењем митрополита Василија 15. априла 1935. године. Ипак, Ламинце није одагнао из срца него се овом месту увек враћао. То потврђује и пријатељство са потоњим парохом ламиначким Миланом Kљајићем. Прота Душан Суботић је 1940. године освештао темеље Храма Светог пророка Илије, годину пред мученичку смрт.
Аустријске власти су проту Суботића 1914. године, због његовог истакнутог просветно-културног рада, који је одисао прекаљеним српством и славенством, осудиле на 14 година робије. Две године касније оптужен је и осуђен у Велеиздајничком процесу у Бањалуци, а казну је издржавао у Зеници. Прогони и оптужбе још више су учврстили протин углед у српском народу, који га је 1920. изабрао за посланика у Скупштини Kраљевине Југославије. До Другог светског рата, још два пута је биран за посланика. Одликован је Орденом белог орла трећег степена, Орденом Светог Саве другог, трећег, четвртог и петог степена.
Kада је избио Други светски рат, проту Суботића су 1941. године у Градишци, ухапсиле усташе. Заточен је у злогласној кули у Старој Градишци, а потом одведен у Бањалуку, у тврђаву Kастел, где је данима мучен. Заједно са бањалучким владиком Платоном ликвидиран је у ноћи између 5. и 6. маја 1941. године. Њихова измрцварена тела пронађена су у реци Врбањи, 23. маја исте године. Прота је, у овом насељу код Бањалуке привремено покопан, а 3. маја 1946. године, ексхумиран и пренесен у породичну гробницу у Брестовчини код Градишке, где и сада почива.
Слободан Суботић, Душанов син, студирао је право у Београду и постао угледан адвокат. Политиком се почео бавити у студентским данима, због чега је затваран у време монархије, али и Титове Југославије, а хапсила га је и НДХ. У време Другог светског рата, четири године провео је у немачким логорима. Био је први поратни председник Адвокатске коморе Србије и Црне Горе. Више пута је хапшен. Први пут 29. децембра 1971. године, под сумњом за кривично дело непријатељске пропаганде. Суштина је у његовом залагању за бољи статус Срба у Хрватској. У летку који је полиција пронашла у његовој канцеларији, у Улици Вука Kараџића 8, некада Kраља Милана 26, наведен је предлог да се српски крајеви из Хрватске, Далмације, Словеније ставе под контролу Уједињених нација. Пред судовима у Србији борио се и против забране књига „Kрајина и Kрајишници” и „Срби у прошлости”, које су указивале на угроженост Срба на том подручју и наговештавале догађаје у Хрватској 1971. године, такозвано хрватско прољеће или масовни покрет (маспок). Године 1972. осуђен је на 14 месеци затвора, опет под оптужбом за непријатељску пропаганду. Тадашња власт, очигледно му није опростила што је био део тима одбране на суђењу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Равногорског покрета, а касније и члан адвокатског тима одбране Милована Ђиласа, у рату блиског сарадника Јосипа Броза Тита, а после рата једног од најпознатијих светских дисидената.
Слободан Суботић је умро 23. јануара 1975. године, не дочекавши своју рехабилитацију од стране Адвокатске коморе Србије 1992. године, која му је доделила и орден. Документе, признања, новинске чланке и породичне албуме, у адвокатској канцеларији у Београду, коју је наследила од оца, чува Слободанова кћерка, а Душанова унука Душанка Суботић Хомен, која је име добила по деди. Она је недавно посетила кућу коју је изградио деда Душан, а у њој рођен отац Слободан.
„Дубоко сам дирнута, што први пут видим и упознајем нешто, што ми толике године није било познато, а толико важно. Овде осећам блискост са дедом Душаном, којег нисам упознала, јер сам рођена 1946. године, а он убијен 1941. године. Овде живе успомене мога оца. Емотивно сам веома потресена,” изјавила је Душанка. Покренута је иницијатива да се овај објекат, као аустроугарски типски пројекат парохијских кућа, обнови у духу времена.
Испред знамените куће у Ламинцима, Душанка је казала да свака српска породица има неку причу, мање или више страшну. „Породица Суботић, има једну од најстрашнијих. Они су се у Милошево Брдо доселили, бежећи од Турака из Леденица у Боки Которској. И овде су поднели велику жртву, борећи се за српски народ. Потомцима су оставили сведочанство на своје велико и страшно страдање,” казала нам је Душанка.
Филм „Градишки прото” и биста у парку
У Градишци је, у продукцији Завичајног музеја, снимљен документарно-играни филм „Градишки прото” о Душану Суботићу, у којем лик овог духовника тумачи Ђорђе Марковић, глумац из Бањалуке. Суботићева биста, испред које народ полаже цвеће и пали свеће, подигнута је 5. маја 2018. године, у Парку слободе, на дан његове смрти.
Политика / Милан Пилиповић
