На Козари је ратовао, пушком и пером. Њој, као мајци, увијек се враћао. Младен Ољача био је заљубљеник у књижевност, у завичај, у тековине НОБ-а, које су биле његова стална инспирација. Посљедњи пут Младен Ољача дошао је у завичај, у село Деветаке код Новог Града, одмах по окончању посљедњег рата. Остао је ту, заувијек, у крилу и њедрима родне планине.
Шта би Козара и како би Козара без Младена Ољаче, српског књижевника и академика, рођеног 1926. године у селу Деветаци у близини Босанског Новог (данас Нови Град), који је умро 1994. године у Београду, питање је које лебди овом славном планином, 31 годину након његове смрти.
Ољача је сахрањен у Моровићу код Шида, а када је престао рат у БиХ, по властитој жељи, пренесен је у родно мјесто, на вјечно почивалиште. Његов комшија и дугогодишњи пријатељ Мирко Јелисавац, који нас је одвео на гробље Раковац у Деветацима, каже да је Младен симбол Козаре у рату и миру.
Његови савременици, колеге по перу, професори, једногласни су да би Козара, са својом богатом и бурном историјом, била сиромашнија без Ољачиног књижевног дјела. Истина о Козари, о патњи њеног народа у збјеговима, непријатељском обручу и логорској жици, била би мање доступна, запретена у забораву.
Одмах по избијању устанка, као петнаестогодишњак, Младен Ољача је ступио у Народноослободилачку борбу. Рат и револуција пресудно су утицали на његово људско и стваралачко опредјељење, испуњено хуманим идеалима слободе. У једној руци носио је пушку, а у другој оловку. Када је рат завршен, отишао је на студиј филозофије у Београду и посветио се писању.
Објавио је приповијетке „Шапат борова“, романе „Три живота“, „Црне секире“, „После поноћи“, „Молитва за моју браћу“, „Развалина“, „Нађа“, „Козара“, збирку репортажа „Сусрети у земљи октобра“, расправе „Култура и политика“. Ољачина дјела преведена су на 24 језика. Његова приповијетка „Син“ заступљена је у антологији свјетских ратних приповиједака. Роман „Козара“, сагласни су наши саговорници, представља најобухватније књижевно дјело о овој планини која и данас, како је то написао пјесник Станко Ракита, „зари и свијетли“ свјетлошћу и духом Младена Ољаче.
Професор Миленко Гагић каже да је роман „Козара“ историјско штиво, јер се у њему писац на веома оригиналан начин односи према стварним чињеницама.
„Пишем увјерен да умјетничко дјело, ако је право и аутентично, може да опстане и хиљаде година, вишеструко дуже од људског вијека. Оно постаје употпуњење живота, блистајући као звијезда у космосу“, говорио је Младен Ољача, који, по властитом признању, није ни слутио да ће о свијету и људима свједочити литературом. А у своме крају Младен Ољача је увелико и неоправдано заборављен.
Родна кућа најзначајнијег писца Козаре је одавно запуштена. У њој нико не живи, а двориштем, гдје је Ољача написао многе своје приче, одакле се види Козара, проскачу дивље животиње и шумске звијери.
У Новом Граду прошлог мјесеца, одлуком Скупштине општине, избрисан је назив градског трга Младена Ољаче.
Професор Миленко Гагић из Градишке, који је недавно објавио монографију о Младену Ољачи, као покушај писца очајника да подсјети на књижевну громаду, сматра да је најзначајнији писац Козаре запостављен и да о њему годинама готово нико ништа вриједно није написао.
„Младен Ољача је заслужио да буде у нашем фокусу јер је о Козари и њеним људима, о страдањима у Другом свјетском рату, о козарској дјеци, славним партизанским јединицама, Јасеновцу и Старој Градишци, логорима смрти НДХ-а, написао дјела непролазне вриједности“, рекао је професор Миленко Гагић, оцијенивши несхватљивим да је Младен Ољача неколико деценија изван школских уџбеника и студијских програма књижевности.
Душко Певуља, професор на Филозофском факултету у Бањалуци, апострофирајући Ољачино учешће у Другом свјетском рату, подсјећа да је историја директно утицала на његов и на живот његовог нараштаја.
„Тема коју је у нашој књижевности најбоље артикулисао Добрица Ћосић, чијој епохи припада Младен Ољача, директни је сукоб појединца са историјом. То је и те како присутно у дјелима Младена Ољаче, који тај свој сукоб локализује, своди га на свој завичај, Козару и Поткозарје, које он најбоље, суверено познаје. Зато је његова литература аутентична“, казао је Певуља.
Ранко Павловић, књижевник и новинар из Бањалуке, сматра да је Младен Ољача отворио нови пут, не само у српској, него и у тадашњој југословенској прози.
„Доказао је да се о НОБ-у, о револуцији, може писати на сасвим другачији начин. Драгоцјена су његова литерарна свједочења о Козари. Приповијетка ‘Син’ са само три странице оправдано је заступљена у свјетској антологији кратке приче“, увјерен је Павловић. На њега је посебан утисак оставио и Ољачин роман „Молитва за моју браћу“.
„Када сам први пут прочитао реченицу: ‘Мутно је небо као воловско око’, у роману ‘Молитва за моју браћу’, схватио сам да је Младен Ољача велики пјесник“, наводи Павловић.
„Створити такву лирску слику може само онај ко живи живот пјесничком душом. У истом роману је и сљедећа слика, коју описује ријечима: ‘Она долази, носи сунце на раменима.’
„То је на мене оставило врло снажан утисак“, опчињен је Ранко Павловић стваралачким дамаром Младена Ољаче.
Професор млађе генерације Дарио Гвозден истиче да је цјелокупна вриједност дјела Младена Ољаче у српској књижевности изузетна.
„Као књижевник он је, између осталог, осликао сумраке и свитања планине Козаре у једном тешком времену. Његово литерарно стваралаштво представља важно свједочанство о историјском тренутку на тим просторима. Зато Младен Ољача чини важну карику у ланцу историје српске књижевности“, сматра професор Гвозден, који је, заједно са уредницом Сањом Суботић Цумбо, сарадник запаженог серијала РТВ Градишка „Баштина завичајних стваралаца“, гдје су двије епизоде посвећене Младену Ољачи.
Младенове заслуге на Козари
Рајко Срдић, љекар и пјесник, предсједник Удружења Козарчана у Београду, увјерен је да Младен Ољача, којег је познавао и са њим се годинама дружио, не заузима мјесто које заслужује у српској књижевности.
„Младен је заслужио да данас на Козари у бронзи звони његов грандиозни споменик и да га се много више људи сјећа, да указује на вриједности његовог бесмртног дјела. Младена и његовог ујака и ратника Лазу Бањца Козара не смије заборавити. Из Младеновог шињела, такође, изродило се неколико значајних књижевника, међу којима је Драган Колунџија из Водичева, сусједног села Младеновим родним Деветацима“, рекао је Срдић на недавном сусрету Козарчана у Београду.
Независне / Милан Пилиповић
