Међу 47 ученика Основне школе „Јован Цвијић“ из Зубиног Потока на Косову и Метохији, који су седам дана боравили у Градишци, код вршњака из Основне школе „Данило Борковић“ је Милица Божовић, ученица шестог разреда. Град на Сави завољела је на пречац, приликом првог сусрета. Ту је пронашла пријатеље, упознала његове људе, природне љепоте, споменике културе и историје.
„Посјету и боравак у Градишци, у Републици Српској памтићу за цијели живот. Упознала сам људе, другове, све ми је овдје лијепо и добро. Дуго смо путовали али то није било тешко. Овдје су људи дивни и ту немамо страха. У породицама, код којих боравимо, осјећамо се као код своје куће,“ описује ова разговорљива и маштовита дјевојчица свој први долазак у крајеве, о којима је слушала приче, читала и гледала на телевизији.
„Ученици који су овдје долазили прошле године, и раније, причали су нам о Републици Српској. Они то стално понављају, те лијепе успомене носе у срцу, као што ћу и ја носити. Заувијек. Мени је много драго и
емотивно, када сам схватила колико нас овдје воле. То је велико. Сузе ми од тога крећу, јер сам много емотивна. Дивни су сви. Лијепа је и Градишка и Бањалука. Посјетили смо неке знаменитости, цркве, споменике… Увијек ћу се сјећати овог догађаја. Моји домаћини су Данијела и Огњен Малиновић. Они су, баш, добри.“ У друштву колегиница из разреда, Тамаре Аксентијевић и Теодоре Јанићијевић, са којима нам је причала и позирала у главној градишкој улици а испред градске управе, гдје је начелник Зоран Аџић свима поклонио пуне школске торбе, Милица допуњава причу о посјети и гостопримству.
„Свуда су нас водили, у град, на базене, у куповину, поклонили нам ђачке торбе, напуњене поклонима. Било нам је лијепо и на пријему у Граду Градишка. Народ нас на улици препознаје и поздравља, питају нас како је на Косову и Метохији, како се код нас живи. Да ли нас је страх од Албанаца.“
То је био повод и за наше, сасвим јасно и упроштено питање које захтијева опширан и комплексан одговор.
„Тешко нам је али ми волимо Косово и Метохију. Ту смо рођени. Зубин Поток је мало мјесто поред ријеке Ибар. Неки људи су истјерани са Косова, напримјер, мој један наставник је морао отићи. Ми смо тужни због тога. Косово је Србија а они нас тјерају са нашег простора, са Косова.“
Тјерани знатижељом, Милици постависмо ново питање. Како би описала своју школу, ученике, наставнике, школске лекције и часове, наставу, путовање до школе, српске породице у Зубином Потоку.
„Неки људи се плаше а неки се савим нормално понашају. У Зубином Потоку, за дјецу је добро. Имају неке ствари које не смијемо да радимо, заправо плашимо се, напримјер да пролазимо поред Општине. Не осјећамо се безбједно, и ако има и албанских полицајаца који су добри.
У Зубином Потоку нема много Албанаца, они живе углавном на брдима али у другим мјестима има их много више. Неки људи, као наше породице, не желе да оду са Косова. Зубин Поток је њихов родни град. Појединци су ипак отишли јер се плаше. Сваког дана је све мање српских становника.“
Милица жали зато што се њени вршњаци исељавају, одлазе са Косова и Метохије. У учионицама Основне школе „Јован Цвијић“ то се препознаје по упражњеним клупама и столицама.
„Много дјеце се иселило. У нашим одјељењима у школи има по тринаесторо ученика а било нас је по двадесеторо, некада. То је за мене много тужно. Жао нам је када одлазе, они се више не враћају. Само размјењујемо поруке. Наше другове из школе, који одлазе, зато што се плаше, виђамо само преко интернета. Они су са нама само у мобилном телефону. Нико се од Срба не враћа, или ја нисам сазнала за тако нешто.“
А кажи нам Милице, упитасмо, сједећи са њом и њеним другарицама на клупи у Градишци, какви су твоји планови. О чему машташ, да ли ћеш отићи из родног мјеста.
„Зубин Поток је лијеп град. Ко год жели доћи код нас, да нас посјети, не треба да се плаши. Нека дјеца из Србије, из Београда и Новог Сада, чула сам то, када се каже Косово, прво помисле на рат, јер се код нас стално одигравају неки ратови. То је тачно, Албанци нас не воле али ми се опет не плашимо. Боримо се, да останемо и опстанемо. Није то лако.“
Кажи нам нешто о себи, да се боље упознамо, предложисмо. Какви су твоји планови, наметнуло нам се питање, сасвим спонтано. На одговор нисмо дуго чекали.
„Завршила сам шести разред. Када завршим осми, остаћу у Зубином Потоку, онда ћу се школовати, докле год може, и ту ћу остати. Кажем, вам, часна ријеч. Било би ми жао да одселим, напримјер у Краљево, Београд, у друга мјеста. Ја стварно имам жељу да останем, да завршим школу, факултет и да живим на Косову, јер и Косово је Србија а Србија је, опет моја домовина, коју волим.“
Милица има двије старије сестре, Наталију и Ксенију. И оне живе у Зубином Потоку, заједно са родитељима, мамом Бојаном, учиутељицом у њеној школи и оцем Радоњом, полицајцем. Када се врати кући, каже, свима ће имати шта испричати о боравку у Градишци.
Извор:Милан Пилиповић
