Да је комшија пречи од брата, потврђују многим примјерима из свакодневице станари Улице војводе Бојовића у Градишци. Они су сложни у весељу, заједно славе и забављају се, а солидарно се односе када је некоме од њих потребна помоћ.
По томе се разликују од многих у граду на Сави.
„Сви се познајемо, поштујемо, уважавамо. Сваког новог станара наше улице радо примамо. Често налазимо повод и разлог за фешту и забаву. На улици играмо у колу, припремамо роштиљ, славимо. Повода увијек има, лако их проналазимо“, објашњава Дражен Мајданац суштину уличних дружења.
Свако, на посебан начин, зависно од умијећа, знања и искуства, томе доприноси. А окупљају се све генерације.
Момчило Марјановић (92) је најстарији становник ове улице. Он је дугогодишњи учитељ у пензији и сакупљач архивске документације о школама и школству.
„Лијепо је када се мјештани друже, када се свако са сваким поздравља, пита за здравље, интересује се како му је, има ли проблема. Ја сам често у друштву школараца које пропитујем о настави и ђачким лекцијама. Настојим помоћи да лакше напишу домаће задатке, да се припреме за наставу. Када се врате са петицама у свескама, томе се сви обрадујемо“, описао је Марјановић своју улогу у улици, гдје станује 50 година.
„Ново вријеме отуђило је људе, затворило их у куће, нове технологије су створиле нове, углавном лоше навике. Нестало је дружења, искреног односа, нико ни за кога не мари. Е, то ми желимо промијенити и вјерујем да успијевамо. Уосталом, ми смо више на улици, испред куће, него у дворишту. Зато смо створили другачије навике које преносимо на млађе“, објаснили су нам Нешо, Бобан и Душица Будић.
У њиховој улици, познатој и по незваничном називу „вјечитих дужника“, распредају се свакојаке, веома духовите и занимљиве приче из прошлости.
„Некада су овдје биле њиве, које је Сава потапала по неколико пута сваке године. Шездесетих година прошлог вијека подручје је урбанизованао, њиве су претворене у грађевинске парцеле. Предузећа су својим радницима давала дугорочне кредите за градњу кућа. Сви су по неколико деценија отплаћивали рате и зато су улицу тако назвали. И данас, старији се лакше сналазе по неформалном него формалном називу“, објаснили су нам становници Улице војводе Бојовића.
То је сада једна од најљепших градских улица у насељу Сењак.
Свако је овдје, хвале се, мајстор свог заната. И то не било какав.
Дејан Клинцов је заљубљеник и мајстор за аутомобиле и моторе, Велибор Будић узгаја џиновски парадајз, Бране Абрамовић је најбољи фотограф, Милорад Грубор, иначе досељеник из Дрвара, је градитељ минијатурних бродова, стандардних кућних кровова и свакојаких дрвенарија. Мишо Суботић је ветеринар и пољопривредник, заштитник ситних животиња. Малишани су успјешни спортисти и добри ученици.
„Ми овдје градимо моралне вриједности и развијамо пријатељства. То је, у ова смутна времена, најважније. Свјесни смо да се, у свакој ситуацији, можемо ослонити једни на друге, у свако доба дана и ноћи позвати у помоћ. Учествујемо заједно и у радним акцијама, уређујемо нашу улицу јер желимо да она у сваком смислу буде узорна, првенствено као заједница“, причају Горан, Дражен, Гордана, Бојан, Љубо, Саша, Деја, Огњен, Бане, Леа, Милана, Невена, двије Иване…
Са њима су и најмлађи: Андреј, Ацо, Димитриј, Валентина, Зарија.
Приправници
Приправнички статус, објашњава Дражен Мајданац, имају зетови и снајке.
„За њих имамо тестове, провјеру да ли се уклапају у наш концепт. Данијел, који је на добром путу да стекне статус зета, доказао се ракијом. Донио је литар и почастио друштво. Јутро послије, дочекали смо без мамурлука и главобоље, што је доказ да је успјешно положио и од статуса приправника постао наш пуноправни члан“, саопштио је Дражен Мајданац.
Милан Пилиповић / Независне
