У мају ће у многим мјестима у којима живе Срби, протјерани из западне Славоније током хрватске акције „Бљесак“ од 1. до 3. маја 1995. године, бити обиљежено 30 година од ове трагедије.
Прије рата у више општина западне Славоније живјело је 120.000 Срба. Сада их има 16.000. Они се, иако малобројни, боре да сачувају српски идентитет, језик и писмо и да опстану у својој постојбини.
Никола Ивановић, дожупан пожешко-славонске жупаније, каже да је, послије рата и других недаћа које их прате, тешко објаснити положај Срба данас у западној Славонији.
Најважније је да они живе у миру, мада је његових сународника на овом подручју неупоредиво мање него деведесетих година прошлог вијека.
„Срби у Липику, Пакрацу, цијелој пожешко-славонској жупанији, за услове у којима живимо, добро су организовани. Дјелујемо путем више институционалних облика, а то је, прије свих Вијеће српске националне мањине у свим већим општинама и градовима, гдје има значајнији број припадника наше заједнице“, каже за „Независне новине“ Никола Ивановић.
Српски представници у локалним и жупанијским структурама боре се за бољи статус српске заједнице, како би она сачувала вишевјековне, темељне вриједности у западној Славонији. Срби су заступљени и у политичком животу.
„Имамо своје дожупане, доградоначелнике, представнике у општинским, градским и жупанијским скупштинама. Пописом становништва 2021. године установљен је много мањи број Срба него раније, што ће се негативно одразити на наше политичко дјеловање. Због тога ће западна Славонија 2025. године изгубити два дожупана и неколико других функција“, наводи Ивановић.
То ће, сматра наш саговорник, отежати политичку улогу и статус Срба у западној Славонији.
„Срба у Липику и Пакрацу, центру културног, друштвеног, политичког и просвјетног живота, има око 1.500. Они су већином старије животне доби, међутим, биљежимо и све више дјеце која учествују у нашим активностима.“
У сарадњи са основним школама организовани су програми који афирмишу српски језик, писмо, културу и вјеронауку. За то су у Пакрацу и Липику резервисана по два школска часа седмично.
„У посљедњих годину и по функционише и ‘Програм плус’ који у ‘Српској кући’ у Пакрацу проводи Српско народно вијеће. То су ваннаставне активности посвећене српској култури, баштини, традицији, фолклору, и свему што чини српски идентитет“, нагласио је Никола Ивановић, најутицајнији српски представник у властима западне Славоније.
Он подсјећа и на хронологију борбе Срба за очување свога идентитета, почев од првих поратних дана, када је то било веома тешко.
„У септембру, прије 30 година, група Пакрачана која је опстала овдје, након хрватске акције ‘Бљесак’, имала је снаге, воље и одлучности да настави дјеловање на очувању српског идентитета. Обновили смо рад Српског друштва ‘Просвјета’ пододбор западна Славонија, а сада Пакрац – Липик“, подсјетио је дожупан Ивановић на прве поратне дане који су за Србе овдје били трагични и веома тешки.
СКД „Просвјета“ у септембру ове године обиљежиће три деценије поратног рада. Охрабрујуће је да у садашње вријеме, наглашава Ивановић, нема физичког нити вербалног насиља према Србима.
„То је једно од најзначајнијих постигнућа, у инат свим проблемима из прошлости. Данас се овдје може слободно живјети, радити, подизати дјецу. Као и свака друга мањинска заједница, дијелимо добро и зло са већинским народом. Ако је већини добро, и нама је добро. Ако је већинском народу лоше, ми ће то први осјетити“, закључио је Никола Ивановић.
Представници Срба у власти имају највеће потешкоће због лоших услова живота у српским срединама, већином селима.
„Имамо више од 40, сасвим празних села или са два или нешто више становника. Сваком од тих села потребан је пут, водовод, друштвене просторије, садржај који је цивилизацијско питање у 21. вијеку. Прије три године, поново смо увели струју у српска села. За све то потребно је ангажовање локалне самоуправе, на шта стално указујемо и тражимо помоћ“, објашњава Ивановић.
Срби у западној Славонији највише су организовани под окриљем Српског народног вијећа и „Просвјете“.
Они организују програме током цијеле године којим обиљежавају значајне празнике и годишњице. То су Божић, Свети Сава, Мала Госпојина, црквене светковине у селима, потом изложбе књига, свечане академије, литерарне вечери… На том плану сарађују са Градишком у Републици Српској.
„Трудимо се радити оно што је реално и могуће. Покушавамо вратити дух пређашњих времена. Заједно са епархијом славонском окупљамо пјевачке групе, чувамо своју традицију. Једнако нам је важно свако село, без обзира на то колико има становника, једног или више. Масовна су окупљања у Кукуњевцу, на Свету Петку. Гдје нема цркава, постоје црквишта, а она су света мјеста за нас“, каже Никола Ивановић.
Значајну улогу има „Српска кућа“, гдје се пружају правне и административне услуге, а постоји и етно-соба, са материјалном баштином Срба.
Срби у Пакрацу се труде и да сачувају нематеријалну културну баштину као што је криво коло, тарабан и традиционално пјевање Срба западне Славоније.
Посљедње етничко чишчење Срба у Хрватској
Крсто Жарковић каже да је новим Законом о гробљима у Хрватској извршено посљедње етничко чишћење Срба.
„Ако је гробница сачињена послије 30. маја 1990. године, а садржај на њој вријеђа хрватски народ, она се мора измјестити или у противном слиједи казна од 5.000 еура. Нејасно је шта на српским споменицима вријеђа хрватски народ“, пита се Крсто Жарковић. За „Независне новине“ он овај проблем појашњава.
„Имамо младића погинулих у грађанском рату 1991-1995. године на чијим споменицима, ћирилицом, српским писмом, пише да су погинули у грађанском рату између Срба и Хрвата. Такви споменици се морају уклонити. Срби немају новац за казне. Тиме је порушена и посљедња нада за повратак Срба и њихов нормалан живот у Хрватској“, сматра Жарковић.
Независне / Милан Пилиповић
