Како је руски љекар стигао у Градишку, потом у Бањалуку, па остао заувијек

ГРАДИШКА – Ускоро ће три деценије, од када је анестезиолог Владимир Васиљевич Хирјанов, Сјеверну Осетију и Ставропољски крај, на југозападу Русије, замијенио Републиком Српском, Градишком а потом Бањалуком.

Сада је пензионер и са породицом живи на Петрићевцу, у Бањалуци, а повремено, ради у Болници Градишка.

“Рођен сам аугуста 1953. године, у близини града Владикавказа. Ту сам одрастао, школовао се. Завршио сам Војну академију, стекао звање војног љекара. Због потребе војне службе, преселио сам у Украјину. И одлучио да одем, на неко друго, боље и љепше мјесто за живот”, испричао нам је Хирјанов, омиљени љекар и анестезиолог којег многи у граду на Сави, гд‌је је доселио у јануару 1996. године, познају.

Владимиров животни пут је по свему другачији, посебан, његови ставови су интригантни а свакодневица исплетена спортом и медицином.

„У априлу 1995. године учествовао сам на маратону у Београду, истрчао сам 21 километар. Дуго сам се бавио спортом, највише атлетиком, учествовао на такмичењима у мојој земљи и свијету. Након Београдског маратона, одлучио сам да останем. Нисам више желио у Украјину. Тамо је било велико сиромаштво, тако годинама“, прича нам Хирјанов, српским али са нагласком руског језика. Понеку ријеч, и сада изговара на матерњем али га разумијемо, као и он нас.

„Из једног хаоса, стигао сам у други. То сам касније схватио. Ипак, закључио сам да је за мене бољи избор, овај други, југословенски хаос. Из садашњице, сматрам да сам добро учинио за себе и своју породицу, супругу Људмилу, кћерке Маргариту и Ирину“, описује овај Рус своју давнашњу дилему са којом је, тек много година касније, сасвим рашчистио.

Враћамо га зато, на почетак приче, на околности доласка, прво у Београд и Србију, а потом Српску и Градишку.

„Када је завршен маратон, када сам одморио, нисам губио вријеме. Потражио сам представништво Републике Српске у Београду. Сјећам се, била је то, чини ми се Улица Моше Пијаде. Хтио сам да радим, а у моме крају, у мојој земљи, није било посла. Пријатељ ми је казао да су овд‌је потребни љекари. У Београду сам тада упознао српског генерала Милана Гверу. Он ми је одмах објаснио све околности, казао гд‌је требам ићи, обећао превоз, бесплатно, и возача који ће ме одвести у Републику Српску“, сјећа се Хирјанов свих појединости посљедње ратне године.

Тако је почела нова животна епоха, нови период у Српској, која је за руског љекара, али одлучног да помогне Србима, била потпуна непознаница. Ипак, каже, осјетио је блискост са овдашњим народом. Одлучио је да дође, и да овд‌је остане. Заувијек.

„Стигао сам у Соколац и Подроманију, у Главни штаб Војске Републике Српске. Дошао сам и одмах почео радити, као војни љекар. Овд‌је сам касније, тек по доласку у Градишку, завршио специјализацију из анестезије“, памти наш саговорник преломне тренутке у својој љекарској пракси, у новој средини. Када је потписан Дејтонски споразум и завршен рат у БиХ, за Владимира Васиљевича Хирјанова, више није било дилеме. Дефинитивно је длучио да остане у Републици Српској.

„Научио сам српски језик, читање ћирилице и латинице. То су били основни услови, да бих успјешно могао да се споразумијевам, да радим“, казао нам је Владимир Хирјанов.

У Градишку је стигао у јануару 1996. године. Сјећа се да је била јака зимна, велика хладноћа, дубок нијег, као да је руска зима. Дошао је по препоруци пријатеља из Војске Републике Српске, у потрази за послом и средином угодном за живот.

„Сјећам се, примио ме на посао тадашњи директор Милош Кљајић. Добио сам распоред и смјештен у љекарску собу са колегом и шефом Службе анестезије Миланом Швраком. Са њим је увијек било пријатно, угодно радити, сарађивати. Он је диван човјек и љекар. Много ми је помогао, у сваком смислу“, хвали Владимир свога искусног колегу од којег је много научио, нарочито у операционој сали.

„У Болници Градишка радио сам све до 2019. када сам навршио 65 животних година и пензионисан. Али, и након тога, наставили смо сарадању. Овд‌је повремено радим по уговору. Добро ми је, овд‌је су добри људи, руководиоци, колеге, народ је љубазан. Неки ми кажу, зашто ниси отишао у Америку, када си хтио отићи на боље, из Украјине, али ја не мислим тако, мени је овд‌је добро и није ми потребно ништа друго“,скроман је али одлучан у својим ставовима анестезиолог којег је животни пут, довео у град на Сави. Тај пут дуг је више од три хиљаде километара.

„Имам овд‌је пријатеље, живим у Бањалуци. Преселили смо тамо због студирања мојих кћерки. Купили смо кућу на Петрићевцу, обновили је и прилагодили својим потребама. Супруга Људмила, кћерке Ирина и Маргарита су се овд‌је одлично уклопиле у средину. Маргарита је учитељица, и професор њемачког и руског језика. Ирина је психолог, она живи у Београду, има породицу“,закључује разговор за „Независне“ Владимир Васиљевић Хирјанов.

„Могли бисмо дуго разговарати, али немам више времена. У операционој сали чека ме доктор и шеф Зоран Азарић“, рече наш саговорник. Поздрависмо се и он оде, да цивилно одијело замијени бијелим, стави маску, капу и побрине се за пацијента. То му је, најдражи посао којем је вјеран четири деценије. Ради и сада, са истим интересовањем, као и прије четири деценије.

Владимир је посебан и одговоран

Анестезиолог Милан Шврака, дугогодишњи колега и сарадник Владимира Хирјанова каже да је он, прије свега, занимљив човјек. Коректан. Свој посао ради савјесно, веома одговорно.

„Необичан, у првом моменту, док га не упознамо. Он је дошао из другачијег поднебља, из дијела свијета који нама није био нарочито познат. Након сусрета са њим, тешко је остати равнодушан. Спортиста. Атлетичар, маратонац. Свима нама, нарочито колегама у Болници је веома занимљив. Он упорно тренира атлетику, учествује на митинзима, путује по свијету. Сјећам се да је  трчао, чак и од куће у којој је становао, у Брестовчини, на посао и назад. Сретали смо га како трчи у Ламинцима и другим селима. У било које доба године, скакао је у језеро, купао се и настављао даље“, испричао нам је Шврака о свом колеги. Интересовао нас је и Владимиров однос на послу, у хируршкој сали.

„Његов однос према колегама, веома је коректан. Према пацијентима  је, веома емотиван и посвећен. Друштвен је. У Градишци је упознао више људи него ја. Пацијенте је често посјећивао у соби, бринуо до њиховог коначног оздрављења. Његова анестезија се разликује од нашег приступа и метода али је ефикасна. Владимир је у нашу праксу унио искуства руске медицине“, сматра доктор Шврака.

Извор: Милан Пилиповић / Nezavisne.com