Прота Симо Давидовић, 20. маја 1892. године, објавио је у „Босанској вили“ број 14. чланак о Босанској Градишци под насловом „Градишка некад и сад“. У том чланку, он је, поред осталог написао:
Према приповиједању мога парохијана Нинка Турудије, старца од 94 године, била је Босанска Градишка прије 90 година, врло мала и незнатна. Имала је само 4 српске, 6 католичких и неколико турских кућа. У граду за кога се не зна, извјесно, ко га је градио, сједио је Дервиш ага Смајилагић. Њега су послије, одатле истјерали а дошао је такозвани „кул“ од четири човјека који су управљали Градишком и судили раји. Од тога времена почели су Градишку насељавати, и то већином Крајишници. У оно вријеме, мјесто је било гадно и блатно, и тешко је било у њега доћи. Народ је био друкчији и бољи. Цркве није било него је употребљаван „чадор“, покретна црква, под којим се служило и то само на Васкрсеније. Сава је у то доба, била много мања, но од како пароброди почеше овуда пролазити, од тада вода поткопава и руни обалу, па читаве њиве за кратко вријеме пропадну. Путева скоро да и није било, те је промет био са великим тешкоћама скопчан. Шума и лугова било је доста, но их народ исијече и Аустријанцима испродава.
Покрај вароши био је један велики стари раст, кога је аустријско топовско тане пробило, те се крозањ видило. Турци су народ робили и тлачили али је свијет опет имао више него данас. Тако је било некада, а сада да видимо како Градишка, Бербир звана, данас изгледа. Мјесто лежи у питомој равни поред воде Саве, наспрам аустријске Старе Градишке. Има мухамеданских, српских и католичких кућа око 900 са 4600 душа. Варош је на савској скели те је изложена већем промету, али уз странску конкуренцију, мјешћани, рекао бих, не напредују како би требало.
Радњи трговинских има прилично доста, међу којима Мухамеданци и Срби чине превагу.
Вода, често набуја и поплави села па и варош Градишка, који је тада изгледао као право мало острво. То је узрок, те се варош често насипа, метар или два око куће. Зато је у Градишкој тешко кућу начинити. Замислити треба колико цигле у темељ оде, који се поставља за три до четири аршина дубоко у земљи, на плавном тлу. Мал што не би могао и читаву кућу начинити на сувом тлу, колико овдје у шанац, у ком се темељ има поставити, оде. Но, варош се опет одликује са неколико тврђих здања, као што је кућа господина Боже Љубојевића, кућа Прчића и Р. Илића, стари и нови конак, а све то ће крунисати ново српско школско здање, које се ове године почело градити.
Приредио: Милан Пилиповић
