Одбијао сам и увек ћу одбити улогу ако је део пројекта која служи некоме или нечему као пропаганда и ако је уперена против целог једног народа. Покојни колега Лаушевић ми је једном рекао на проби представе „Емигранти“ коју смо радили у Америци: „Може да ти буде жао ако неку улогу ниси добио да одиграш, али немој никад да дозволиш да жалиш због оне на коју си пристао“
Е мој Влатко, џаба дангубиш, он ће бити лудак из кутије, рекла је мајка Боса Жељковом оцу, који се надао да ће му син бити пилот. А Жељко Џек Димић се, ем боји летења, ем обожава да се игра. У тридесетима постаје бруцош у далекој Америци и годинама, сатима и данима бесомучно вежба акценте енглеског језика да би стигао до улога чистокрвног Американца што многима са простора Балкана није пошло за руком.
У разговору за Нови магазин Димић говори о сусретима са великим „холивудским фацама“, али и о тешким тренуцима избеглиштва, улогама у ратним филмовима, онима које је одбио и онима које је оберучке прихватао. Откива и зашто је одбио да глуми у филму „У земљи крви и меда“ и зашто више не жали што није уписао Факултет драмских уметности у Београду.
У Америци глумите, ни мање, ни више него – Американце. Сагласићете се да је то ретко. Како сте то успели, колико је за то требало труда и шта је у овом процесу адаптације било најизазовније?
Језик је увек највећа баријера глумцу који је дошао из неке друге земље, а жели да ради овде у Америци. Зато, скоро, сви којима енглески није матерњи језик имају проблем са изговором тј. акцентом па су приморани да играју улоге које нису рођени Американци.
Ја сам имао срећу да сам амерички студент јер сам дипломирао на Ли Страсберг Институту за филм и театар у Њујорку, па сам се изговором, уз помоћ својих професора, бавио на студиозан и посвећен начин. Коначно и ја сам 12 година своје каријере играо странце јер сам имао тежак акценат, да бих коначно 2012. године у серији Хаwаии Фиве-0 добио улогу рођеног Американца из државе Њу Џерзи (‘Randy Thorpe’) и до данас одиграо 11 улога Американаца од укупно 96 које имам за сада у својој каријери.
Нема сумње, огроман рад и одрицање су уложени у то али није ми жао јер што би рекао мој професор Мајкл Маргота који ме је примио на класу: „Глума је занат који не треба да познаје баријере!“ И само да напоменем да нисам једини јер је са наших простора и Горан Вишњић, такође, у неколико наврата играо америчке улоге.
Да ли је Америка била сан или тек станица на путу и како сада гледате на то што сте и те како ангажовани у домаћој продукцији где некада давно нисте добили ни прилику за упис на ФДУ-у?
На академији Лее Страсберг сам од својих великих професора пуне четири године учен и васпитаван да наш занат не познаје границе, да глумац има обавезу да савлада сваку препреку која му се испречи у каријери и, наравно, да воли свој посао без обзира на то где га ради. Некад ми је било жао што нисам примљен на Факултет драмских уметности ФДУ у Београду, али сам им постао захвалан кад сам дипломирао на Лее Страсберг-у у Њујорку, јер да су ме примили тамо вероватно никада не би био овде и играо бих углавном на матерњем језику. Код нас у региону радим са задовољством без обзира на то што сам официјелно амерички глумац и што ми је сценско име Џек Димић.
Мој приступ овој професији је такав да улогу радим било где на овом свету под условом да ми она одговара и да желим да је одиграм. Зато сам до сада играо на три континента, у шест земаља, на четири језика и четири дијалекта на енглеском језику јер, као што рекох, то сам научио од својих професора.
Сан и рад у овом послу никада не престају осим кад напустимо ову дивну планету. Барем, ја тако мислим.
Уписали сте факултет у Америци после избеглиштва и са 32 године. Колико је ово било тешко, а колико изазовно за једног „лудака из кутије“, како вас је мајка видела процењујући да ћете бити глумац?
Тачно је да је било тешко бити „бруцош“ у 32. години живота и бити најстарији на класи на којој су колеге биле у раним 20-им, али мени је то био још један мотив да радим више од осталих, да никада не закасним или, не дај Боже, пропустим час. Поред тога сам морао да радим да бих своје школовање могао да платим и, наравно, да се издржавам током година студија.
О томе најбоље говори мој дневник који сам водио четири године од првог (12. септембра 1997.) до последњег часа (7. маја 2001.) у коме се на око 800 страница налазе све моје вежбе, сцене, импровизације, часови, опсервације и комплетан рад једног студента глуме. Тај дневник ми је данас основа за радионице које често имам са студентима кад гостујем у региону и увек ми је од користи кад радим на улогама.
Како као неко кога је рат отерао са Балкана данас гледате на ове просторе?
Тачно је да је рат највећи разлог мог одласка из бивше СФРЈ, јер рат је нешто најгоре што може да се деси једној земљи. Да није било рата никада не бих отишао и покушавао бих да упишем академију док ме не приме. Али кад сам видео да мојој земљи нема спаса заувек сам је напустио 1992. године. На то гледам као и на сваку земљу у којој се ратује јер ту земљу нико ништа не пита.
Ми смо само били жртве светских моћника зарад њиховог профита, а национализми разних врста на Балкану су им помогли да свој профит и остваре. Једини губитници смо били ми који смо поверовали да ће нам бити боље кад нас распарчају и кад будемо територијално мањи него што смо били у Југославији. Платили смо огромну цену и, бојим се, да ће нам требати још много времена да то схватимо.
Три пута сте одбили улоге и како сте рекли у интервјуу „зато што су имале политичку конотацију“. Хтели сте да останете политички коректни или нешто друго?
Одбијао сам и увек ћу одбити улогу ако је део пројекта која служи неком или нечему као пропаганда и ако је уперена против једног целог народа. Покојни колега Лаушевић ми је једном рекао на проби представе „Емигранти“ коју смо радили у Америци: „Може да ти буде жао ако неку улогу коју ниси добио да одиграш, али немој никад да дозволиш да жалиш због оне на коју си пристао.“ Зато мислим да је у нашем послу, као и у животу, све ствар избора. Све остало су само изговори.
Колико су генерално успешни, а пре свега објективни пројекти који се у америчкој продукцији баве питањима сукоба на Балкану, Блиском Истоку, Авганистану, Украјини…
Наравно, да иза неких холивудских филмова стоји политичка пропаганда или агенда којом се, кад се ради о ратним сукобима, фаворизује једна страна. То раде продукције и у другим земљама, не само холивудска у Сједињеним Америчким Државама. Зато и нисам хтео да учествујем у неколико њих као што су: „Иза непријатељских линија“ и „У земљи крви и Меда“. Ја као глумац не могу утицати на производњу таквих филмова, али могу изабрати да у њима играм или не. Као што рекох, све је ствар избора. Све остало су изговори.
Склони смо да америчку кинематографију доживљавамо као површну, приземну без много садржине и дубине сем дубине џепа и финансија које сте улажу у филмове и серије. Шта им ви замерате а шта видите као адут Холивуда?
Америчка кинематографија и Холивуд нису једно те исто. Имао сам привилегију да радим много независних америчких филмова који немају везе са холивудском продукцијом и буџетима и веома сам срећан због тога јер се радило о озбиљним ауторским филмовима. Нема правила кад се ради о квалитету у нашем послу у односу на буџете. Некад се за мало мање новца направи одличан филм а често се деси да Холивуд уради филм за огромне паре који не можете да одгледате до краја.
Радили сте са многим холивудским глумцима. Има ли ароганције, како сте се осећали док сте радили са Ал Паћином или Болдвином? Можете ли их упоредити са колегама из Србије или БИХ?
На академији сам учен да радим свој посао без обзира на то са ким радим и да ли је он познат или не. На сету сам, без обзира на то где радим (код нас, овде у Америци или негде другде) посвећен искључиво својој улози зато се не сећам да сам икада имао проблем са неким током снимања.
Тачно је да је код нас мало опуштеније него овде у Америци, али то не значи да ја не треба да се томе прилагодим. Туђа ароганција и его ме не занимају нити утичу на мој рад. Моје је само да је констатујем ако је присутна и да не дозволим да утиче на мој рад а то се постиже тако што је глумац, искључиво, посвећен улози коју ради. Или што би рекао један од мојих професора Дан Грималди: „Do your job, be nice to everyone and enjoy every moment on the set!“ – „Радите свој посао, будите љубазни према свима и уживајте у сваком тренутку на снимању!“ Глумци су, такође, само људи и ништа више. Ако неко мисли да је Богом дан, то је његов проблем. Пре или касније ће схватити да је само човек.
Чини се да сте у каријери имали више негативних него позитивних улога односно ликова које сте играли. Шта вам је у том процесу најтеже пало а у којој сте улози највише уживали, можда чак и у улози негативца?
Много је теже играти сваки лик негативан, нарочито ако је потпуно супротан оном што сте ви. Па, ипак, суштина овог заната, барем како сам га ја учио, јесте у трансформацији. Нисам пристајао од почетка каријере да играм ликове које су ми блиски, јер ми је увек био изазов да играм човека какав никад не бих могао нити желео да будем у стварном животу.
Свака улога мора да се воли и да се на њој темељно ради без обзира на то да ли је она позитивна или негативна, мала или велика. Публика није глупа и углавном препозна кад глумац дијалоге само научи напамет играјући, у ствари, самог себе.
На чему тренутно радите и какви су планови?
Завршио сам све за ову годину и долазим код нас на дивни Балкан за Нову Годину, а на пролеће радим серију у региону о којој, за сада, не могу да говорим.
Шта остаје као најинспиративније професионално сећање на 2024? У чему сте радећи највише уживали и наравно, шта себи желите у наредној години?
Годину која је на измаку памтићу по филму „Хамилтон хаус“ у којој сам одиграо улогу ‘Гунтхер Лазло’. То је одличан трилер редитеља Јордан Роwеа. Недавно сам имао прилику да у Београду радим главну улогу у једном такође одличном, али образовном филму за Агенцију за безбедност саобраћаја. У њему се апелује на учеснике у саобраћају да не конзумирају алкохол пре вожње и да не користе мобилне телефоне током вожње. Мислим да је тај пројекат веома добар и сигуран сам да ће сачувати многе животе. Биће емитован после Нове године на телевизијама у Србији.
Коначно, шта су поруке које шаљете својим студентима широм региона и шта им кажете шта је најважније у процесу изградње доброг глумца?
Све се своди на свакодневни рад на себи – интелектуални, духовни и физички као и рад на свом глумачком инструменту, а глумац као инструмент има само себе: ум, душу и тело. Ми немамо ни кист, ни гудало, ни клавир, ни виолину. У знању и у напорном раду је највећа моћ. Таленат је само полазна основа свега што сам навео. Верујем да нико од нас не би требало да се ослања само на таленат јер нико објективно не може да зна колико и да ли га уопште поседује.
Јелена Алексић / Нови магазин
