Градишки вашар који 21. септембра, на Малу Госпојину вијековима окупља све генерације и друштвене слојеве побудио је давнашња сјећања Хикмета Хаџиалагића (85), хроничара града на Сави. Некада се овај вашар, сјећа се угледни професор у пензији, одржавао у парку поред аутобуске станице, гдје су били мали и велики рингишпили, стрељане, мађионичари, опасне животиње у жици, дугачке змије које су из дрвених сандука вадили мишићави младићи и омотавали око паса а радознали народ у страху се склањао подаље, на безбједно одстојање. И посматрао. Узбуђење се увлачило у кости сваког радозналца који није одолио зиду смрти и моторима у каци, што је ипак представљало највећу вашарску атракцију. Ова традиција и сада живи у Градишки а на вашар сваке године стижу модерније новотарије које народ гледа са чуђењем и препричава до сљедећег вашара. Највише се радују дјеца.
Прелиставајући фотографије из породичног албума настале прије 60 година Хаџиалагић тумачи биљешке на њиховој полеђини о вашарским али и другим данима у години, када се окупљало много свијета на једном мјесту. Помиње Радивоја Зарића, Градишчанина, књижевника и учитеља који је, написао да на Малу Госпојину и још два дана послије “у парку све бруји од гласна разговора и весеља. Под шатрама ударају тамбуре и бубњеви, јече хармонике, цвиле виолине, пиште зурле, надмећу се промукле пјеваљке. За столовима највише сеоског свијета. Пред њима пуне здјеле печења и кригли пива. Ужагрили очима у пјеваљку и слушају пјесму, “медна росо ђе си зимовала..,” Ријека свијета клизи кроз парк. Уморне мајке вуку дјецу замазану од арнаутске алве и лицитарских колача. У устима им пиштаљке плехнатих орозова, гађају пролазнике папирнатим лоптицама, пуцају из пиштоља са чеповима од плута”.
Често се у прошлости Градишке, у вријеме вашара, пазарних дана или других народних зборовања помињу пехливани, артисти и акробате. Они су ходали по жици или конопцу разапетом између стубова или већих зграда, најчешће на мјесту бивше пијаце или њеној близини, што је из данашње перспективе центар града.
“Најпознатији међу њима био је Ариф Тамбурија поријеклом из Босанског Шамца који је ходао на конопцу одржавајући равнотежу помоћу дугачке мотке а понекад и возио бицикл на жици, што је у невјерици пратило много народа,” испричао је Хикмет Хаџиалагић, позивајући се на свједочење мјештанина Сакиба
Демираче који је често говорио и о јунаку из Лике, атлети који је такође долазио у Градишку и забављао народ.
Имао је толику снагу да је тргао ланце пред гледаоцима или би легао на цесту па би онда камион прешао преко њега. Старији Градишчани и сада препричавају његове наступе и програме који су записани у књигама о прошлости Градишке али је тешко закључити како му је било име и из којег је мјеста.
“Народ га је једноставно памтио као јунака из Лике и о њему, његовој снази распредао невјероватне приче,” каже Хикмет, учесник многих приредби и програма који су некада имали велики углед у овој средини. Међу њима су спортске вјежбе у Друштву “Партизан”, што је такође имало велику важност у ондашњој држави и овој средини.
Пјевачи и свирачи
Познати приповједач Ћамил Сијарић, подсјећа наш саговорник, записао је да се од давнина у Градишки није могло слабо пјевати и лоше свирати, што је посебно видљиво било у дане вашара.
“Могла је некога и Пешта да прими као добро грло и добру свирку а Градишка га одбаци. Одбачене је слала дубље у Босну, у Бањалуку и Сарајево јер што је за њих, није за Градишку. Овдје се тражило да се умире уз музику и ако се није могло, онда се није ни живјело,” говориол је Сијарић, некада професор и Нижој реалној гимназији у Градишци.
У Градишци на обали Саве
Када је са грамофонске плоче 1928. године, које су представљале технолошко чудо, изум којем се дивио свијет, чуо пјесму о Градишки коју је отпјевао Боро Јањић и у којој се он помиње, тадашњи начелник Хакибег Реуфбеговић, фијакером је отпутовао у Шабац и популарног пјевача довео у Градишку. Према записима Владе Милошевића, музиколога из Бањалуке, у Градишци је организована приредба, дошло је неколико хиљада људи пред којима је, на великој сцени Боро Јањић отпјевао пјесму “У Градишци на обали Саве”. Много година касније, а према причању Николе Јањића из Жеравице код Градишке, Боро Јањић има породичне коријене и родбинске везе у том насељу и зато није случајно што је судбина одредила да сними пјесму о Градишци и наступи пред бројном публиком.
М.Пилиповић
