Гомионица чува успомену на свога ђака Петра Кочића
Великан српске књижевности овде је започео школовање, његов отац претходно је био свештеник у Стричићима на Змијању
Кандило и славска икона Светог Игњатије, која је припадала породици Петра Кочића, великана српске књижевности са Змијања, заједно са фотографијом његовог оца, калуђера Герасима (Јове) Кочића, побуђује велико интересовање посетилаца Музеја манастира Гомионица у селу Кмећани код Бронзаног Мајдана.
„Чувамо кандило и икону Светог Игњатије Богоносца, коју нам је, пре неколико година предала Душица, унука Петра Кочића. Рестаурирали смо ове светиње које су биле у веома лошем стању. Сада су оне јасан траг духовне блискости породице Кочић са манастиром Гомионица”, казао нам је јеромонах Методије (Крагуљ), игуман манастира Гомионица.
Као десетогодишњак Петар Кочић је овде започео школовање. Његов отац претходно је био свештеник у Стричићима на Змијању. Након што се његова супруга, а Петрова мајка Мара, девојачки Вулин, упокојила 1879. године, свештеник Јово је дошао у манастир и постао калуђер Герасим. Догодило се то 14. октобра 1880. године, на празник Покрова Пресвете Богородице. На то време и тај догађај подсећа игуман Методије: „Било је природно да је Герасим у манастир довео и синове, млађег Илију, који се замонашио 1905. године, и Петра, књижевника и борца за српска права. Петар је у Гомионици завршио основну школу, потом се школовао у Бањалуци, Сарајеву и Бечу, потом доспео до Београда, где је скончао живот 1916. године. По његовим приповеткама, јасно је да Гомионицу никада није заборавио. Помињао је житеље манастира, монахе, игумана, сељаке оближњих села и насеља.”
У музеју су и фотографије Давида Штрпца (1836‒1906), најпознатијег књижевног јунака Петра Кочића и Мргуде, главног лика истоимене приповетке коју је Кочић објавио 1902. године. Музеј је смештен у објекту где је пре Другог светског рата била манастирска школа, подигнута 1882. године, а срушена 1941. године, где се у први разред 1887. године уписао Петар Кочић. Спомен-плоча Герасиму (Јово) Кочићу, постављена је 1960. године, на каменом манастирском зиду, залагањем његових потомака, снахе Милке, по жељи сина Петра, са унуком Душицом, праунуцима Бојаном, Петром и Милицом.
Манастир Гомионица, бисер српске духовности, посвећен Ваведењу Богородице, подигнут је пре, нешто мање од 500 година. Први писани траг датира из 1536. године, када се у турским изворима помиње игуман Андрија. Најстарији сачувани предмет је типик из 1599. године. Данас се чува у епархијској библиотеци у Араду (Румунија). Српски патријарх Арсеније Четврти је боравио у овом манастиру 27. марта 1727. године.
У манастирској ризници су збирке икона из периода од 16. до 19. века, старих рукописних и штампаних књига од 14. до 17. века и предмета уметничког занатства. Позлаћени гомионички сребрни крст из 1640. године, рад Стефана Ивановића Сарајевца и Сомбора, налази се у колекцији Лондонског универзитета.
У дугој и бурној историји, често је разаран, али и 13 пута обнављан. Игуман Методије подсећа, у изјави за „Политику”, да је Гомионица један од малобројних српских манастира где од настанка до данас живот и служба Богу и своме народу нису прекидани дуже од осам година. Монаси су због аустријско-турских ратова, крајем 17. века избегли у манастир Ходош у Банату, а 1738. године у славонски манастир Пакру. Након сваког страдања и избеглиштва, братство се враћало у Гомионицу.
Током 17. и 18. века манастир је био активно преписивачко средиште. Одржавао је везе са угледним монашким центрима – Светом Гором, Житомислићем, Трговиштем у Влашкој, о чему сведоче књиге које су тамо преписивали или штампали гомионички монаси. Гомионица је пострадала и у немачком бомбардовању током Другог светског рата. Игумана Серафима Штркића су 1941. године убиле усташе, а монаси су избегли.
„Они су и тада, од 1941. до 1945. године повремено долазили и служили, крштавали, венчавали, причешћивали народ”, каже игуман Методије.
После Другог светског рата, Гомионица је претворена у женски манастир. Највећа обнова, подсећа игуман Методије, почела је примарно у епохи епископа Јефрема, после његовог устоличења на трон Бањалучке епархије 1980. године, којој припада манастир Гомионица.
„Имали смо потребу да шире отворимо своја врата и своје срце, да руке раширимо, поготово омладини која нас посећује”, наводи игуман Методије, веома посвећен својој духовној мисији у манастиру који чува своју историју и сведочи о Петру Кочићу, најпознатијем ученику манастирске школе.
Гроб калуђера Герасима
Место на којем је сахрањен калуђер Герасим Кочић није познато због разарања у Другом светском рату, али се претпоставља да је његов гроб, на улазу у храм. Плоча је првобитно постављена на црквени стуб. На тој плочи писало је „Овде почивају кости попа Јована, у калуђерству названог Герасим.”
Милан Пилиповић / Политика
