Гојко Суботић, историчар умјетности: Градишка у лијепим и тужним успоменама
Професор Гојко Суботић, члан Српске академије наука, деценијама посвећен проучавању српске умјетности средњега вијека, радо прича о Градишци и њеним људима, граду у којем је провео дјетињство и рану младост. У Суботићевим сјећањима, преплићу се хармонија и разумијевање међу људима између два свјетска рата, ратне страхоте и поратна обнова.
“То рано дјетињство било је топло и благо све до трагичних догађаја 1941. године који су подијелили друштво по вјероисповјести и националној припадности. Прије тога, имали смо коректне односе. Међу људима је владала слога, толеранција, уважавање, посебно између српског и муслиманског становништва,” испричао нам је у Београду академик Суботић, користећи прилику да о своме крају изнесе сјећања која су увелико одредила његов животни пут.
“Сјећам се предратних манифестација, соколских слетова… Наши соколи учествовали су на слетовима у европским градовима, напримјер мој отац био је на слету у Прагу. Соколски дом који и сада постоји, имао је просвјетитељску улогу,” подсјећаа Суботић, не пропуштају прилику да опише живот у Градишци непосредно пред почетак Другог свјетског рата.
Он каже да се у ђетињству највише дружио са породицом Мујаџић, тројицом браће, Минубом, Алијом и Омером.
“Сви су били надарени за умјетност, а Омер је био професор на Академији ликовних умјетности у Загребу, цртао је новчанице које су биле у оптицају. Њихову мајку лијечио је мој отац, љекар у којег су Мујаџићи имали велико повјерење,” описује познати историчар умјетности свој родни крај у предвечерје Другог свјетског рата.
Све што је било лијепо, каже, нестало је преко ноћи 1941. године.
“Посматрао сам са прозора наше куће која се налазила поред моста, преко пута православне цркве, како усташе руше српску цркву која је само неколико година прије тога, завршена. Тада је крст пао, настала је вриска, галама, запомагање… Испоставило се да је крст усмртио свога рушитеља те је црква неко вријеме била поштеђена али је касније, минирањем ипак порушена до темеља. Сјећам се тог драматичном догађаја, како да је јуче било. Имао сам тада десет година,” сјећа се Гојко призора који су се дубоко урезали у његовим сјећањима.
Прве ратне године његова породица је побјегла у збјегове, доспјела у логоре НДХ-а дијелећи судбину многих Козарчана. на крају рата, 1945. године вратили су се у Градишку.
“Сјећам се старог здања градишке тврђаве која је опстала до 1946. године, са улазима, капијом… То је заправо била караула турске империје а са друге стране Саве, Аустрија је бранила границу користећи тврђаву која је касније претворена у затвор. Због Саве која је подривала обалу, нас ученике су, након Другог свјетског рата, ангажовали да камење са тврђаве преносимо и њиме утврђујемо савску обалу,” исапричао нам је академик Гојко Суботић, опусујући своје прво искуство са споменицима културе и историје, који су касније постали његова животна опсесија.
Богата биографија
Гојко Суботић, рођен у Градишки 11. августа 1931. године, докторирао 1974. на Филозофском факултету у Београду на тему “Охридска сликарска школа XВ вијека.” Био је директор Музеја примијењене умјетности у Београду, радио у Византолошком институту Српске академије наука и умјетности те управник Института за историју умјетности Филозофског факултета у Београду, директор Галерије Српске академије наука и умјетности, чији је редовни члан од 2003. године.
У научним истраживањима посветио се проучавању српске умјетности средњега вијека и њеним везама са Византијом и Западом, као и умјетничком наслијеђу Балкана у вријеме турске власти.
Добитник је Октобарске награде града Београда, награде за културу Вукове задужбине и више других признања за стручни рад у служби заштите споменика културе. Синод Српске православне цркве Суботићу је додијелио Орден Светога Саве првог реда.
Независне новине/Милан Пилиповић
