Глумац и члан жирија Фестивала професионалних позоришта Републике Српске “Љубица” одржаног у Градишци, Џек (Жељко) Димић похвалио је овај догађај који Градишкци додијелио важну позоришну улогу у региону.
„Ни мањег града, ни већег фестивала. Ја сам четврти пут у жирију на фестивалу, уопште. Послије Оклахоме, Дурмитора, Цетиња, добио сам ту улогу у Градишци. Одушевљен сам пријемом, мада је много битнија организација фестивала. Више појединаца потрудило се да тако буде,“ казао нам је Димић. Поменуо је допринос фестивалу градског менаџера Бојана Вујиновића, директора Градског позоришта Златана Видовића, директора „Културног центра“ Мирослава Вуковића и градоначелника Зорана Аџића. Ово је била и прилика да боље упознамо овог глумца који је веома активан на филмским снимањима али и позоришној сцени.
Послије 90 филмских, позоришних и ТВ улога, Џек (Жељко) Димић који је дипломирао глуму на Ли Стразберг Институту у Њујорку 2001. године у класи професора Мајкла Маргота, остварио је свој дјечачки сан монодрамом “Ој, животе” коју је недавно одиграо у Козарској Дубици, Градишци и још неким поткозарским мјестима. Овом монодрамом, каже Димић, био је опсједнут још у основној школи када је гледао Јосипа Пејаковића у своме мјесту, на сцени у Козарској Дубици. Тада сам се охрабрио, пришао му и рекао: “Ја ћу ово једног дана играти, бићу глумац као ти”. Он се насмијао, потапшао ме љубазно, казао: “Да си ти мени жив и здрав, видјећемо”, присјећа се Џек Димић, рођен и одрастао у поткозарском селу Пуцари, гдје живе његови родитељи, родбина, много пријатеља, а сада становник Њујорка. Америку, каже, воли, али родно мјесто, своју породичну базу, свој завичај не заборавља и њему се често враћа. “Недавно сам се сјетио своје младалачке глумачке маштарије, позвао Јосипа Пејаковића и замолио да ми дозволи да одиграм представу “Ој животе”. Он се није сјетио давнашњег догађаја у Дубици, али је био веома срдачан предусретљив и у потпуности разумио моју молбу, дозволио да играм његову монодрама “Ој животе”, дао ми ауторска права,” испричао нам је Димић познат у свијету по улогама у серијама “Ред и закон”, “Хаваји 5-0”, “Касл”, “Одстрел”, “Лилихамер”, “ЦСИ”, “Елементарно”, “Стартап”, “Црна листа”, “Теслин народ”… Димић, који игра Николу Теслу у филму “Теслин народ”, након америчке премијере у Њујорку је рекао да ово остварење “коначно представља српски народ на начин којим он то и заслужује”. О филму “Теслин народ” Димић сматра да је то својеврсни омаж свим онима који су храбро отишли у свијет и доказали својим талентом, радом и упорношћу вриједност и врлине народа из којег потичу, не заборављајући свој језик, културу, традицију и историју. На наше питање, шта је Америка донијела у његов глумачки свијет и живот, Димић кратко појашњава.
“Ја сам захвалан својој маћехи земљи која ме прихватила. Њу исто волим као своју матицу, мајку, јер ми је пружила прилику. Ту Америку сам објеручке прихватио зато што је она у мени препознала глумца и човјека, мада ми није ништа поклонила. Све сам морао сам да урадим, да се изборим,” рекао је Џек Димић. Подсјећа да му, у почетку у Њујорку и Америци није било ни мало лако али је у том поднебљу пронашао свој пут. “Када сам 2001. дипломирао на Стразбергу, мој отац Влатко је рекао: “Сине, ја се не разумијем у тај твој посао али немој заборавити ко си, одакле, воли своју земљу, свој народ, своје село… Говори о томе на сваком јавном мјесту и буди свјестан да је од сиромаштва, од немаштине и биједе горе по човјека имати много, имати превише”, препричава овај глумац, носталгичар и патриота, очев савјет. Џек или Жељко, како га ословљавају у родном крају, каже да село Пуцари за њега увијек има исти значај јер се, каже, осјећа као да одатле није ни отишао. Познати глумац нам је испричао и анегдоту својих родитеља.
“Гледали су моји родитељи америчку тв серију, гдје сам ја у главној улози, наравно, играм Американца. Мама Боса, уз кафу, упитала је оца: “Влатко, који је оно, онако ружан глумац на телевизији, баш ми се не допада. Пребаци неки други канал. А он каже: “Извини, то ти је син”. Мама је и на то дала сналажљив одговор, рекавши оцу: “Па, исти је ти”. Цијела та ситуација је и за мене комплимент јер ме ни мајка у глумачкој улози, у тој трансформацији није препознала, шаљиво закључује причу из родитељског дома наш саговорник, предусретљив и љубазан, окружен многим пријатељима из завичаја. На наше питање, како је доспио у Холивуд, одговара да је то био логичан слијед његових глумачких тежњи, без обзира што тај пут није био једноставан. Он је безуспјешно конкурисао на Академији глуме у Београду, потом радио три године у Чешкој и Шведској, касније у Америци, на грађевини, у билијар клубу, пицерији, ресторанима, чистио снијег, разносио храну, фарбао станове, брао воће, продавао аутомобиле…“Једноставно, нисам имао много избора. Околности су биле пресудне, поред моје жеље да се бавим глумом али ја сам од почетка, из дјетињства знао шта хоћу да будем, чиме да се бавим. Само је било питање дана када и гдје ћу то да остварим – закључио је Димић рекавши да константно учи у послу и свакодневици.
На сету са Ал Паћином
“Ал Паћино ми је био модератор у Акторс Студију на представи “Ноћ Трибада”, каже Димић. У њој је играо Вига Сивија, љубавника жене Аугуста Стринберга. “Радили смо заједно на мом лику и на представи. Много сам научио од њега и занатски и педагошки. То је драгоцјена животна лекција,” закључује наш саговорник.
Милан Пилиповић
