Глигића дуд два и по вијека пркоси људима и времену

ГРАДИШКА – Глигића дуд у Милошевом Брду тешко се може обухватити. За то је потребно бар пет стаситих мушкараца.

Његов обим је пет метара и 20 центиметара, прецизно је измјерио Ранко Глигић.

Од када се расцијепио, обим је, сасвим сигурно, још и већи, сматра наш саговорник елаборирајући о старом дуду, веома детаљно, нашироко и надугачко. А има шта да се исприча.

Ово стабло расте, буја и шири се два и по вијека. Било је то доба смртоносне куге која је по цијелој Босни похарала многа насеља, села и градове, па су људи, у страху од ове смртоносне заразе, бјежали у шуме. Зато је завладала глад, а услиједили су и ратови, тешка и нестална времена. Дудови и оскоруше били су спасоносни.

Када се Дамјан Глигић, Ранков наврђед, а курђел Стевана Глигића, најмлађег међу овом породичном лозом, доселио у Милошево Брдо, на обронцима Козаре, посадио је дуд.

Управо овај, око којег су се братски дијелили и скућавали Дамјанови потомци.

Према историјским документима и Ранковом истраживању, дуд је посађен између 1780. и 1810. године. Прецизније, није могуће утврдити годину. Дуд је и сада жив и рађа.

Највеће је стабло у цијелом крају. Послије Дамјана, у његовој хладовини, испод велике крошње која доминира цијелим крајем, љета су проводили, од врућине се скривали, а црним дудовима се сладили његови потомци Јован, Стојан, Стеван, Милутин, Никола и још један Стеван.

„Глигићи припадају племену Ровци, из Црне Горе, настали од рода Иванишевић у Поповом пољу код Требиња. Одатле су се овамо доселила три брата. Један се населио у Слатини, код Лакташа, други у Градишци, а трећи у Демировцу, код Козарске Дубице. Дамјан Глигић, који је кратко боравио у Демировцу, преселио се у Милошево Брдо или на брдо, са којег се далеко вид‌јело“, испричао нам је Ранко Глигић, пети Дамјанов потомак. Стеван је шести и његова породица је на старом кућишту. Ранкова родна кућа је преко пута.

„Поуздано се зна да је Дамјан дошао у прољеће, наводно на бијелом коњу, ако је вјеровати породичној легенди. Овд‌је је искрчио шуму, одредио посјед и посадио дуд. До јесени се већ скућио, подигао скровиште од прућа и блата, засадио наше породично стабло, као и дудово. Не зна се да ли се доселио самостално или је био ожењен. Постоје неке давнашње приче да је био млад, ни двадесет љета није имао, и неожењен“, распреда Ранко причу о својим прецима. Потврду своје приче има написану, из древних књига издвојену.

„Све што се не запише, то се заборави. Ја сам истражио све што су моји преци памтили и препричавали, па све записао. Нека се нађе, за будуће генерације. Своју прошлост треба чувати, а претке памтити. Бар то је могуће, за покој њихове душе и њихово д‌јело“, сматра Ранко Глигић.

Дуд су Глигићи много пута обрађивали, кратили му гране, и тако га сачували. И сада, овог господњег 2024. љета планирају да га орежу и уреде.

Да дуже поживи. Да пркоси људима и времену, да чува свједочанство о поријеклу једне породичне лозе, али и цијелог села. Вољели би, кажу Глигићи, да дођу стручњаци, да утврде здравствено стање старог дуда, да стабло орежу, а њих посавјетују, како га сачувати за нове генерације.

„Дуд је и сада стамен, над‌живио је генерације Глигића и осталих становника Милошевог Брда. Када би умио да говори, а ја да записујем, то би била највећа књига“, приповиједа Ранко Глигић, у младости пјесник и писац завичајних прича.

Трагична прошлост

Прије Другог свјетског рата било је 19 породица Глигића. Већина је страдала, уморена, ликвидирана у логорима НДХ-а или су погинули у борби против окупатора.

„Сада нас нема довољно ни дуд да обухватимо, руком за руку. Промијенила су се времена и људи, само је дуд исти“, оживљава Ранко Глигић успомене на прошлост своје породице и родног села. Каже да, осим дуда, у његовој близини постоји и оскоруша, посађена прије вијек и по. Ранкова баба Драгиња, рођена 1897. године, која је поживјела 101 годину, причала је да је оскоруша била дебљине као рука када се она удала овд‌је, у Милошево Брдо.

Извор: Милан Пилиповић / Nezavisne.com