На наставу у школи у Јазовцу, која има статус подручног одељења ОШ „Вук Стефановић Караџић” из Турјака, свако јутро у осам редовно долазе Матеј Бабић, ученик другог разреда, и Дамјан Шкорић, ученик четвртог разреда. Матеј путује у школу са учитељицом Сањом Тркуљом, а Дамјан долази на тротинету. Његова кућа је ближе школи у којој, осим ове двојице радозналих дечака, нема других ученика. Ово је најмања школа у Републици Српској.
Претходних година било је више ученика, али су завршили четвороразредно школовање и отишли даље, у Турјак, Нову Тополу или Градишку, а првака није било. Наталитет је у сталном опадању, село нестаје, број становника се смањнује. Тако је у свим селима у Поткозарју. Матеј и Дамјан немају изостанака са часова. У свескама и дневнику имају све петице.
„Моји ученици су веома вредни и заинтересовани за ђачке лекције”, казала је за „Политику” учитељица Сања. Показала је Матејев краснопис и цртеже, а Дамјанове решене задатке из математике и радове у пластелину.
„Невероватно је како је Матеј савладао слова, научио смисао реченице и већ пише веома успешне литерарне саставе. Дамјан је мали уметник. Када сам први пут видела како је од пластелина извајао дивље и домаће животиње, медведе, вукове, лисице, па онда кокошке, краве, овце, била сам веома изненађена његовим талентом,” похвалила је учитељица Сања своје ученике. Искористили смо прилику за питање шта желе бити, када порасту, у коју школу и где ће после Јазовца. На одговоре нисмо дуго чекали. Матеј је рекао да ће бити кувар, а Дамјан, после краћег размишљања, казао је да би волео бити сликар.
„Насликао бих своје село, нашу стару кућу, планину Козару, школски бунар и крушку у дворишту, реку Јурковицу… Када погледам кроз школски прозор, видим најлепше слике,” казао је Дамјан, утврђујући своје уметничке маштарије и животне планове.
Ови ученици заслужују похвале, веома су заинтересовани за наставу и учење.
„Сва моја пажња током часова усмерена је ка њима. И њихова према мени. Саставили смо моју катедру и њихову школску клупу, да бисмо били ближе, и заједно… Наш однос је веома близак, поверење велико,” казала нам је учитељица Сања Тркуља.
Волела би, додаје, да има више ученика, због такмичарског духа, али и овако је задовољна. Двојица њених ученика су чувари села јер се овде верује да, после гашења школе, и село се незаустављиво гаси.
„Село без школе је као човек без очију, као глава без памети, као дан без сунца,” причао је Стојан Шкорић, ђак прве генерације ове школе, своме унуку Дамјану.
Било је то на свечаности, после обнове школске зграде, када се окупило цело село, а у клупе сели ученици давнашњих генерација. Школа у Јазовцу почела је с радом 1948. године. Настава се тада одвијала у приватној кући. Школски објекат изграђен је годину касније, радним акцијама мештана и уз помоћ општине Градишка. Неколико година била је самостална образовна установа, а затим прикључена школи у Средњој Јурковици. Од 1964. године школа у Јазовцу је ушла у састав тадашње ОШ „Јосип Мажар Шоша”, која је пре 30 година преименована у ОШ „Вук Стефановић Караџић”. Први учитељ био је Илија Слијепчевић из Турјака, а школу је похађало 95 ученика. Десетак година касније тај број је преполовљен. У школској 1973/74. години, записано је у летопису, у Јазовцу је био 51 ученик у четири разреда. Најтеже време наступило је 2011. године када више није било ученика, а школа престала са радом. Седам година касније, поново су створени услови за наставу. У селу је за школу дорасло десетак малишана, а мештани су са радошћу о томе обавестили Министарство просвете и културе Републике Српске. Тадашњи министар Дане Малешевић потрудио се да у Јазовцу поново почне настава. Обновљена је школска зграда и учитељски стан. Било је велико славље у овом поткозарском селу када се огласило звоно и зачула граја у школском дворишту. Сада школу и село чувају два ученика. Неизвесно је до када, јер млади брачни парови одлазе из села, а многа домаћинства се гасе.
Учили децу и живели у школском стану
После Илије Слијепчевића, најдуже у Јазовцу радили су учитељи Светозар Пуцар, Роса Пуцар, Боро Дојчиновић, Милка Дојчиновић, Бранко Струнић, Мирко Тољагић, Милан Шокчевић и Живко Милошевић. Они су становали у школском стану, који је сада празан јер учитељица Сања Тркуља путује на посао из Нове Тополе.
Милан Пилиповић / Политика
