На часу историје, испред споменика „Рањена птица“, на Јокином брду, подигнутом у част дјеце која се нису вратила из рата, Добрила Кукољ, предсједница Удружења логораша Другог свјетског рата, изнијела је потресна сјећања.
Бивша заточеница усташког логора Јасеновац свједочила је о страдању своје и других породица из њеног родног села Драксенић код Козарске Дубице.
„Многи од нас, дјеце логораша, отишли су, а своје приче, своје тешке доживљаје из Другог свјетског рата, нису испричали. Нас, још сасвим мало, нас неколико логораша, заточеника усташких логора, свједочимо о томе. Говоримо о Јасеновцу, Старој Градишци, о Доњој Градини, само са једним циљем, да се такво зло никада, никоме и нигдје не понови“, казала је Добрила Кукољ (97), чије ратне ране још нису зацијелиле, а бистрина ума омогућава да говори шта се њој и многим њеним догодило у Јасеновцу.
„Памтим мајке одсјечених дојки, уморену дјецу којој су сјекли главе и копали очи, а никоме ништа нису били криви. Покојни Драгоја Лукић, наш познати историчар, поријеклом из Милошевог Брда, који је описао рат на Козари и страдање дјеце, душу своју је у то унио. Он је преживио рат, а био је дијете. Поменућу и мог брата од стрица Милоша Рапајића, који је са Сајмишта у Београду враћен у Јасеновац, потом у Градину. Ту је морао ложити ватру, испод казана, у којег су усташе убацивале људе, затворенике. То је тужно, претужно. Мој брат је давно преминуо, јер су га те слике прогањале, није их могао носити, живјети са том трагедијом, са том страшном судбином.“
О споменику „Рањена птица“, јединственом монументу посвећеном дјеци којој је рат уништио дјетињство, Добрила говори са поштовањем.
„Овај споменик, ‘Рањена птица’, изграђен је захваљујући Градишци. Он је дио нашег памћења, свједок и свјетионик. Тако бих жељела да се изгради и споменик дјеци Козаре, да њима буде посвећен. Тачна евиденција дјеце уморене у усташким логорима није утврђена, али се броји хиљадама. Само са подручја Градишке ликвидирано је више од пет хиљада дјеце. То су страшне бројке, непојмљиве људском разуму.“
Страдање и борбу Козаре, сматра Добрила, ни историја није јасно записала.
„Овдје смо, да то кажемо, да осјетимо топлину дружења, да не заборавимо шта је било и да утичемо на младе да буду хумани, да граде доброту у себи и то шире међу другим људима, да се судбина моје генерације не би никоме и нигдје поновила. Из моје породице страдао је 31 члан. Задње ријечи мог оца биле су, држите се, дјецо, заједно и немојте се одвајати. Од родбине моје мајке настрадало је њих 39. У моме селу Међеђа било је 956 жртава“, казала је, на Јокином брду, Добрила Кукољ, рођена 30. јула 1932. године.
Списак ужаса
У домаћинству Добриле Кукољ и њене породице 1942. години убијени су дјед Симо, рођен 1881. године, отац Раде, рођен 1904. године, брат Бошко, рођен 1927. године, сестра Јагода, рођена 1936, стриц Милорад, рођен 1906, стрина Марија, рођена 1907. године. У породици стрица Илије убијено је седморо, стриц Илија, рођен 1905, стрина Невенка, рођена 1906, најстарији син Милан, рођен 1925, син Миле, рођен 1926, Душан, рођен 1928, Босиљка, рођена 1930, Милован, рођен 1932. године.
Стрицу Мирку Батајићу, најстаријем брату Добрилиног оца, рођеном 1900. године, и његовом сину Гојку, рођеном 1930. године, усташе су одсјекле десну руку, због комадића хљеба. Од дједа Николе, рођеног брата њеног дједа, убили су у кући супругу Петру, а Радојку, Загорку и Слободанку ликвидирали су у логору Јасеновац. Из ове породице страдала су четири члана. Брат стричевић Добрилиног оца, Остоја Батајић, остао је жив у Аустрији, али његова кћи Љепосава, рођена 1926. и супруга Стоја убијене су у логору Јасеновац.
Породица Добрилине мајке, брат Саво Ружичић, сестра Петра, удата Тривић, такође су убијени у логору Јасеновац. Брат од Саве са шест чланова домаћинства, супруга Стоја, кћи Мила, Бошко, Марија, Ковиљка, Боса и Бранко. Од сестре Петре Тривић, муж Ђорђе, син Мијат, син Јово, кћи Зора и снаха Јагода, сви су побијени у Јасеновцу. Од породице је остала жива само кћерка Стојка.
Извор:Независне / М.Пилиповић
