Рачунаљка, школско звоно и ђачка клупа пробудили су у Бранку Бјеловуку и Мирку Буковици бујицу емоција, када су средином маја ушли у своју школу. Заједно су сједили, у истој клупи из које су отишли 1965. године. Од тада, њих двојицу водили су животни путеви различитим странама. Мирко је радио у Аустрији. Прошле године одлучио је да се врати и постао становник Градишке. У родно село често одлази.
„Сваки пут, као да се изнова буде моје успомене. Гдје год сам живио и радио, у туђем и далеком свијету, увијек сам у срцу носио своје село и своју малу школу, у којој сам научио прве животне лекције,“ казао је Буковица. Бранко је био средњошколски професор и функционер у Општини Градишка.
„Сусрет са Мирком, којег сам упознао у првом разреду, 1961. године, за мене је драгоцјен јер смо провели најљепше дане и године, а то је наше дјетињство. Из ове школе и клупе, отишли смо у неизвјесност али одлучни да успијемо. Другачије није могло, зато што је живот у Јабланици, у нашим породицама био оскудан. Много смо радили и учили лекције живота,“ испричао је Бранко. Донио је и фотографију из 1967. године, када је већ био ђак шестог разреда у Подградцима.
„То је фудбалска екипа нашег разреда. ја сам у доњем реду, други с десна. Био сам добар фудбалер, давао голове,“ објаснио је Бранко Бјеловук црно-бијелу фотографију. Бивше ђаке у школи су дочекале љубазне учитељице Драгана Суботић и Бојана Буловић. Оне ове године имају шест ученика а када су Бранко и Мирко били ђаци исте школе, учионице су биле тијесне. Само у њиховом разреду било је 29 ученика а у цијелој школи много више.
Милан Пилиповић
