Дете Козаре није заборавило своје спасиоце

После одлуке Вишег суда у Београду о рехабилитацији велепоседника Саве Петровића из Старе Пазове, који је 21. октобра 1944. године убијен на непознатом месту, његова улога у спасавању деце са Козаре у Другом светском рату актуелизована је у Градишци, страдалничком месту у Републици Српској. Заслуге за то има 88-годишњи Димитрије Шувак из Бистрице, инжењер у пензији, којег је, заједно са још 53 малишана, из усташког логора Млака, који је припадао јасеновачком подручју, спасaо Петровић 1943. године.

Шувак живи у Градишци, поред реке Саве, близу моста који га подсећа на трагичну судбину његове породице, родбине и комшија. Он је међу малим бројем сведока непријатељске офанзиве на Козару у Другом светском рату, у јуну 1942. године, и принудног одласка српског становништва у усташке логоре смрти. О избеглиштву, одвајању деце од родитеља, логорима НДХ-а и околностима доласка у Пазову, Шувак је детаљно говорио за „Политику”.

„Мој отац Ђорђе, којег су звали Ђоко, тада 33-годишњак, и моја мајка Цвијета, која је имала 29 година, кренули су у избеглиштво”, прича Димитрије, рођен 8. октобра 1936. године и наставља: „Повели су мене и моја три брата, Радомира, Мирка и Симу. Ми, као и наше комшије, све што смо вредно имали, закопали смо, а стоку пустили.”

„Понели смо колико је могло стати у запрежна кола. Најмлађи брат Мирко имао је само шест месеци. Мајка га је носила у наручју”, приповеда Шувак, чије сећање је и сада сасвим свеже. На мосту преко речице Врбашке, на прилазу Градишци, где су се сливале колоне из Подградаца, Турјака, Јабланице, Милошевог Брда, Совјака и других поткозарских села, усташе су одвајале мушкарце старије од 13 година. Ту је остао Димитријев отац који је исте ноћи упућен у логор Аушвиц, а он је са мајком и браћом спроведен у Стару Градишку.

„Домобрани и усташе раздвајали су децу старију од пет година. Мајка и двојица млађе браће, Мирко и Симо, остали су са њом. Симо је плакао у наручју, а трогодишњи Мирко мајку је држао за сукњу. Ја сам имао пет и по година, а мој старији брат Радомир седам. Нас двојицу, са другом децом коју је задесила иста судбина, усташе су одвезли запрежним колима. Прво место где смо се зауставили било је опустошено српско село Млака”, описује Димитрије своје ратно детињство.

Он и брат су смештени у кућу на спрат. Након неколико месеци много деце је умрло од глади и болести, а он је преболео тифус.

„Ноћу су усташе, док смо били на спавању, бануле и наредиле нама, у приземљу да се обучемо и изађемо вани. Уплашене, слабе и уплакане истом запрегом повели су даље, у непознато. Деца из поткровља су остала, а са њима и мој брат”, прича нам Димитрије Шувак, на савској обали, поред велике и мутне реке. На другој страни, тридесетак километара даље, у Западној Славонији је место Новска, где су их усташе довезле на железничку станицу.

„На станици је била композиција од три вагона. Нас су сместили у два, последња. Пописали су нас. Од тада памтим бројке. Укупно 64 деце, међу којима 27 девојчица. Кренули смо према Београду, до Винковаца. Ту смо се кратко задржали, усташе су размениле неке документе, након чега смо наставили путовање. Био сам у групи која је искрцана у Старој Пазови”, каже Шувак, описујући ово место у Срему као свој други завичај, једнако важан као и Бистрица под Козаром, његово родно место. У Старој Пазови, која је тада била у НДХ, дочекао их је и преузео Саво Петровић (рођен 24. јануара 1905. године), богат и угледан мештанин, предратни посланик Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ) у Скупштини Краљевине Југославије. Он је разгласио да ће у његов хотел, који се данас зове „Срем”, и задужбина је Савиног оца Николе, доћи деца без родитеља са Козаре и апеловао на суграђане да их приме у своје куће. Тиме је, подсећа, спасао децу сигурне смрти.

„За акцију спасавање козарачке деце ангажовала га је Влада Краљевине Југославије из Лондона. Саво је био са групом сарадника, пријатеља. Преузео је нашу документацију и одвео нас у свој хотел. Ту се окупило много људи. Донели су нам храну, поразговарали, распитивали се ко смо, одакле, кога имамо… Први пут сам, после раздвајања од родитеља, у јесен 1942. године, чуо лепу реч”, описује Шувак успомене из Пазове.

„Дали су нам слаткише, колачиће у папирним кесама. Док смо јели, срамежљиви и потиштени, прилазили су нам мештани. Један мушкарац ме упитао како ти је име. Да ли би хтео поћи са мном. Одговорио сам да хоћу. И пошли смо. Он ме загрлио, привио себи и одвео својој кући.”

Био је то мештанин Славко Илић. Његова супруга Цвета и синови Жарко и Боро, Димитрија су прихватили као свога. Судбина је одредила да његова мајка у Бистрици и помајка, коју је такође звао мамом, имају исто име. У Старој Пазови је 1944. године пошао у школу. По завршетку рата, вест о овој деци, посредством Црвеног крста, стигла је у њихова села.

„Свако од нас понешто је знао о себи, о свом идентитету. Ја сам упамтио своје име и презиме, име оца, име села. Две девојчице из Требовљана знале су само своје име, Радмила. Мирко Средојевић из Доњих Подградаца упамтио је своје презиме, а име није знао. Породице које су нас прихватиле, уз посредовање Саве Петровића, помогле су да пронађемо своје”, сетно прича Димитрије Шувак о догађајима пре осам деценија. Њега је школовала породица Илић, завршио је у Пазови основну и средњу школу, а факултет у Београду. У време распуста, одлазио је кући, у село под Козаром.

Сусрет са оцем

Оца Ђоку, који се вратио из логора у Немачкој, Димитрије је видео после рата, када је дошао по њега у Стару Пазову. „Играо сам се напољу, са другом децом. Однекуд је наишао висок, крупан човек. Застао је, посматрао децу, свакога понаособ. А онда пришао мени. Препознао ме. Имао сам предосећај да је то мој отац. Упитао ме, да ли си ти Дмитар. Код нас у селу, тако су говорили, не Димитрије, него Дмитар. Ја га гледам и кажем, јесам. Па ја сам твој тата, рекао је. И загрлио ме. Чучнуо је, наслонио мој образ на своје лице. И привио уза се. Осетио сам сву љубав и сву патњу, чежњу за својима, и ако ми је међу Илићима било добро, лепо. И њих сам звао татом, мамом и браћом. Тако сам их доживљавао.”

Ђоко Шувак је неколико дана боравио у Старој Пазови и вратио се у Бистрицу. Пристао је на предлог породице Илић да Димитрије код њих борави у време школске године а да распусте проводи у Бистрици, под Козаром. Тако је било све до завршетка школовања, када је изабрао свој животни пут. У Старој Пазови, и сада има пријатеље, које повремено посећује, контактира са њима, размењује поруке а у Градишци,  пријатељима често прича о добротвору Сави Петровићу и породици Славка Илића.

Слобода са срећним епилогом

Када се рат завршио, породица Ђорђа Шувака окупила се у Бистрици. Димитријина мајка Цвијета са двојицом браће је уз помоћ хрватске породице из Дубовца код Окучана, код које је из логора Стара Градишка распоређена да ради, после неколико месеци вратила се са децом у своје село. Кућа је била спаљена. Димитријин старији брат се вратио из Млаке а отац пешке стигао из немачког заробљеништва. Димитријина браћа и сада су жива.

Политика / Милан Пилиповић