За нас нема прече, болније, актуелније, стресније, тужније и теже теме од, садашњег, катастрофалног статуса писма матерњег језика – српске ћирилице, тренутно у јавној употреби заступљене с десетак процената! Наглашавам српске јер постоје и друге варијанте тог ћириличког писма: руска, бугарска, македонска, бјелоруска, русинска, украјинска… као што постоје различити типови латинице: њемачка, енглеска, француска. Тако у свом приказу о ћирилици пише угледни професор Теодор Трифуновић из Брода. Он наглашава да је у фокусу српска ћирилица у загрљају с хрватском латиницом, још од времена заједничког Правописа српскохраватског језика из 1960. године који је рађен на принципима Новосадског договора из 1954. године.
Такво правописно стање остало је деценијама и након изласка Хрвата из језичког заједништва још 1967, коначно уз проглашење хрватског језика 1991. Таква ситуација противна је Уставу Србије од 2006. чл. 10. у коме стоји: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Ова уставна одредба никад није примијењена у српском правопису и на тај начин остаје мртво слово на папиру! Код Срба ситуација у вези писма с двије равноправне азбуке упорно се одржава у цијелом посткомунистичком периоду, до данас. Посљедица тог вишедеценијског латиничења Срба довела је готово до потпуног слома ћирилице.
Ако не користимо своје писмо то је гријех према самоме себи, не цијенмо довољно своје вриједности. Оно што не користиш то ћеш изгубити, оно што не користиш – то и треба да изгубиш. Зар нисмо у стању сачувати ни оно што су нам у аманет оставили хроми, сакати Вук Караџић и слијепи Филип Вишњић! Писмо је жива веза с генерацијама и генерацијама наших предака. Многи наши преци изгубили су животе због ћирилице. Ако према странцима пишемо латиницом, зашто између нас не бисмо користили ћирилицу!
Милан Пилиповић
