Бранко Облак отворио душу за „Независне“: Фудбал ми је донио славу, а узео здравље

Изабран је у идеалних 11 фудбалера на Свјетском првенству 1974. године у Њемачкој. Он је први играч из Словеније учесник мундијала. Проглашен је за најбољег фудбалера ове земље у посљедњем вијеку.

У репрезентацији СФРЈ одиграо је 46 утакмица, а његови голови сврстани су у најљепше. И сада се препричава гол који је Бранко Облак, јунак ове приче, љубимац публике и чаробњак са фудбалском лоптом, постигао у плавом дресу Југославије против Енглеске 5. јуна 1974. године, шутом са тридесетак метара.

Играо је и на опроштајној утакмици славног Пелеа. Навијачи су у то вријеме напамет знали састав југословенске репрезентације који су чинили: Енвер Марић, Иван Буљан, Енвер Хаџиабдић, Дражен Мужинић, Јосип Каталински, Владислав Богићевић, Илија Петковић, Бранко Облак, Ивица Шурјак, Јован Аћимовић, Драган Џајић.

У репрезентацији Југославије дебитовао је 6. маја 1970. године против Румуније у Букурешту, а доласком Вујадина Бошкова за селектора усталио се међу најбољих 11 у плавом дресу са тробојком. Учествовао је у „Купу независности Бразила“ 1972. године. Сребрни јубилеј у репрезентацији прославио је одличном игром 13. фебруара 1974. у незаборавној „мајсторици“ против Шпаније (1:0) у Франкфурту.

Посљедњу утакмицу у дресу Југославије одиграо је 8. маја 1977. против Румуније (0:2) у Загребу.

Тадашња југословенска лига била је међу најбољим у Европи.

„Црвена звезда била је у рангу садашње Барселоне“, сматра Облак.

Када „црвено-бијели“ рашире игру на терену, додаје он, противник не зна гдје се налази.

„Партизан се ослањао на одличне шпицеве и форсирао игру по крилима, Хајдук је био тактички беспријекоран са појединцима који су могли сами да ријеше и најтеже мечеве“, објашњава Облак концепт игре и вјештину са лоптом играча своје генерације.

Квалитет југословенског фудбала био је, наставља причу наш саговорник, на високој цијени, имао углед у свијету, што је потврђено позивом репрезентацији на Пелеову опроштајну утакмицу против Бразила.

„На ‘Маракани’ је било 183.000 гледалаца, па сам, иако сам до тада одиграо много утакмица, имао трему. Била је то сјајна представа, повели смо 1:0 голом Јурице Јерковића, а други гол за Југославију дао је Драган Џајић. На крају је било 2:2. Ја сам на полувремену добио дрес од славног Пелеа“, присјетио се Облак својих великих утакмица.

Жали што је ниво фудбалске игре сада неупоредиво лошији, а разлог је неповјерење према младим играчима.

„Нико у клубовима нема стрпљења за своју дјецу. Зашто постоје омладинске лиге ако јуниори не добијају шансу него се доводе другоразредни и трећеразредни играчи. Ја сам, Јана Облака из Шкофје Локе, са којим нисам у сродству, довео у Олимпију. Потез се показао сасвим исправним“, увјерен је легендарни фудбалски ас, најбољи фудбалер у историји овог спорта у Словенији и један од најбољих везних играча СФРЈ. За највећи њемачки клуб Бајерн одиграо је 120 утакмица, а за Шалке 78 званичних утакмица.

Прије тога био је члан златне генерације сплитског Хајдука (Мешковић, Џони, Перузовић, Буљан, Бољат, Холцер, Жунгул, Мужинић, Облак, Јерковић, Шурјак).

Афирмацију је стекао у Олимпији из Љубљане, гдје је одиграо седам сезона и 300 утакмица. Овај бивши фудбалски ас, рођен 27. маја 1947. године у Љубљани, био је играч средине терена, тркач, али и зналац, физички натпросјечно спреман, са тачним пасом, функционалним дриблингом и прецизним шутом, написали су фудбалски стручњаци.

У дјетињству је, као и сваки Словенац, маштао о скијању. Тако је у 12. години, са скијама скочио 16 метара, што је за њега представљало велики успјех и мотив да се посвети овом спорту. Ипак, превагнула је љубав према фудбалу. Прво је заиграо у млађим категоријама Свободе, која је касније промијенила назив у Меркатор. Ту га је запазио тренер Недељко Гугољ и довео у Олимпију. Дебитовао је у сениорском саставу 1966. године и постигао гол, на пас Данила Попиводе, у побједи од 2:1 против Партизана у Београду.

„Имали смо убојит напад, Попивода, Облак, Пејовић, Вили Амершек, Бечејац. Давали смо много голова, али много и примали“, сјећа се Бранко Облак игара у дресу најпознатијег клуба из Словеније. Годину прије Облака у Олимпију је 1965. године, из београдског Партизана дошао Велимир Сомболац, (касније тренер Козаре из Градишке) и одиграо пет сезона.

„Нас двојица становали смо у истој кући, били смо цимери док смо играли у Олимпији. Вељо је био изузетан играч са господским манирима. Дружење са њим на терену и изван терена за мене је много значило“, рекао је Облак за „Независне новине“.

Он са супругом Хеленом, која се бави сликарством, живи у Шкофијама, код Копра, каже да све мање прати фудбалска дешавања у региону, али је највише посвећен своме врту, шетњи, пјешачењу, бициклизму, својим псима и трагању за гљивама.

Након играчке каријере постао је тренер. Два пута је водио Олимпију, а кратко вријеме словеначку младу репрезентацију. Био је и селектор Словеније, али је и ту фудбалску улогу завршио. Фудбалска дешавања не прати, осим у изнимним приликама. Помиње Луку Модрића, као вансеријског играча. Ипак, радије прича о својој, него о садашњој генерацији.

„Југославија је имала велике играче. За неке од њих није се довољно знало. Краснодар Рора, играч Динама, по мојим оцјенама, био је бољи од Џајића. Голман из Мостара Енвер Марић био је ненадмашан, Јосип Каталински из Сарајева је стуб у одбрани, поред њега нико није могао проћи. Ивица Осим је генијалац, најбољи играч из БиХ. Онда хајдуковци Мешковић, Јерковић, Холцер, Буљан, Шурјак, Мужинић“, рекао нам је Облак, који се ријетко појављује у медијима.

Ипак, радо је пристао да говори за „Независне новине“. На наше питање, шта је добио од фудбала, а шта изгубио, каже:

„Добио сам много, пријатеље, познанства, па и новац од којег сам збринуо породицу. Имам сина и двије кћерке, срећан брак, уживам у сваком дану. Изгубио сам здравље, оперисао кичму, имам два пластична кољена. Све то је посљедица тридесетогодишњег бављења професионалним фудбалом. Ипак, не жалим се, добро сам.“

Стагнација фудбала у Словенији
За фудбал у Словенији, посебно клупски, Бранко Облак каже да је у стагнацији.

„Нема резултата, не улаже се довољно у инфраструктуру, терени су лоши, на утакмицама је мало публике. Изузетак је репрезентација, која је направила резултат, све остало је испод просјека“, сматра Облак.

Милан Пилиповић / Независне