У свеску џепног формата, економиста Божо Миљковић из Нове Тополе, ни радник, ни пензионер, како објашњава свој социјални статус, записује свакодневицу.
Без посла је остао давно, а до старосне пензије има двије године.
У државном предузећу радио је 21 годину, тако је заведено у Божиној радничкој књижици, а 17 година примао плату.
За посљедње четири године није добио ништа, осим признатог дуга од 14.000 КМ.
„А дуг је рђав друг“, потеже Божо древну пословицу.
„Гдје год идем, носим биљежницу, прича прелиставајући густо исписане странице. Шта чујем, запишем, шта видим запишем, шта прочитам и то запишем, шта доживим – опишем, шта и коме дугујем – пишем, шта и од кога потражујем, исто записујем…“
Тако прича Божо, сада трговац половним бициклима, јер, како каже, мора нешто да ради.
А све што ради и све што му се дешава, увијек и свагдје он записује.
„Читајући новине, издвајам мудре, паметне, оригиналне, али и глупе, безвезне, бесмислене изјаве. Да не бих памтио, а памћење је кратко, записујем и разговоре са комшијама, случајним пролазницима, потенцијалним купцима, са пријатељима у кафани“, објашњава Божо Миљковић своја интересовања и занимације.
Испред његове куће, поред пута Нова Топола – Берек – Елезагићи, стоји ред половних бицикла.
Некада је радио у служби набавке и продаје у градишком „Раднику“, касније преименованом у „Ингу“.
Велико тржиште намјештаја Европе и свијета замијенио је, стицајем лоших околности, тржиштем половних бицикла у Новој Тополи и ближој околини. То је скроман и неупоредив посао, тек да преживи. И за то Божо има смислено објашњење.
„Светислав Басара је рекао да су бициклисти господари свијета. То сам овдје схватио. Бавим се бициклима, тражећи смисао живота у овим превозним средствима на два точка. То је моја потреба, комуникација, зарада, филозофија живота, у којем се све окреће“, закључује наш саговорник.
„Мора нешто да се ради“, закључује Божо Миљковић и записује. Осим бицикла, када дође сезона, продаје јабуке и друго воће. Препричао нам је доживљај са бањалучке пијаце.
„Продавао сам јабуке и ушао у кафић да се згријем. Унутра жена држи дијете у наручју поред улазних врата. Гледа кроз замагљени прозор. Може за дијете једна јабука, пита. Како да не, одговарам. Нудим јабуку и за маму. Како да не, одговара и узима још једну јабуку. Ја остављам корпу са јабукама поред ње и одлазим за шанк. Наручио сам кувано вино. Жена са дјететом непримјетно одлази. На поласку из кафане, у корпи са јабукама, затичем пет марака“.
На пијаци у Бањалуци записао је Божо још један догађај. Отвара биљежницу и чита:
„Цигани продају торбе. Јутене. На њима натпис: Научи да живиш тренутак. То је порука, схватих у тренутку, за мене и за многе људе. Није проблем ни мудрост живјети дане и године, али јесте, пуним плућима, умјети живјети један сасвим обичан тренутак.“
Политички ставови, за народ актуелни, а њему поучни, такође су у Божиној биљежници.
То су цитати које је написао индијски филозоф и говорник Упалури Гопала.
„За стање у друштву одговорна је Влада. Ако Влада не ради свој посао, натјерајте је да ради. У супротном, ви сте криви за њих. Пројекат Европске уније осуђен је на пропаст, из једног разлога. Свака држава задржава суверенитет. А то је оно прво што мора да оде.“
Филозофија живота, истог писца, чини посебно поглавље у Божиним писанијама.
Најчешће читани и цитирани цитати су:
„Човјек је створио Бога, из страха. Не постоје два иста човјека на планети а друштво хоће да све људе стави у исти калуп. Немогућа мисија. То је гротескно.“
Емил Сиоран, француски филозоф и писац румунског поријекла, такође је заузео важно мјесто у Божиној биљежници.
„Није све изгубљено док смо незадовољни собом.“
Још једну мудрост, као тековину човјечанства, забиљежио је јунак наше приче.
И њу нам је прочитао послије чашице разговора у оближњој кафани:
„Историја биљежи само насиље и ратове. Она није у стању да биљежи тишине.“
Посвјета
Упалури Гопала, у посвети своје књиге, коју је Миљковић напамет научио, сматрајући је универзално вриједном, написао је:
„Ова књига нема ауторско право. Можете од ње радити шта год хоћете, спаљивати, умножавати, препричавати, ваша ствар. Аутор.“
А томе је додао и свој закључак:
„Заправо, живот је књига, ништа друго. Потребно је само испунити два услова, као у љубави и у браку. Неко је мора написати, а неко прочитати.“
