Болне успомене логораша Гојка Мирјанића: Осам деценија сања сестру Јованку
„Већ осамдесет и другу годину сањам своју сестру Јованку, уплакану, поцрвењелих очију пуних суза које се слијевају низ образе, као бистри поточићи низ поткозарске плећине. Ја сам имао пет, а она годину мање, када нас је окупаторска челична метла, у Другом свјетском рату, помела из наших села, Турјака, Грбаваца, Драгеља, Цимирота, Козаре, и отјерала у смрт.
Сањам је како у прашњавој слами логорске дашчаре у Јабланцу, гдје су нас усташе у јесен 1942. године допремиле шталским вагонима, јеца, гуши се у сузама и непрестано дозива мајку Госпову, од које смо одвојени у логору Стара Градишка. Она је тамо остала са нашим млађим братом Ђурђем. Нисмо их више видјели, нестали су заувијек.“
Ово је болно сјећање Гојка Мирјанића (87) из Градишке, инжењера пољопривреде у пензији, на ратно страдање дјеце поткозарског краја. Његовог брата Ђурђа убиле су усташе у Старој Градишци.
„Мој брат Ђурађ, тада трогодишњак, стално је тражио воде, био жедан, плакао, качио се о мајчина рамена и груди. Говорио је, ‘мама, мама, воде, ‘оћу воде’… Упорно је од мајке тражио воде, а воде није било. Усташа је кундаком ударио мајку, револтиран због плача мог малог брата, зграбио га од ње, истргнуо из наручја. Она се борила колико је могла. Више није имала снаге. И пала. Вриштала је, а сузу више није могла пустити, све их је исплакала. Растанак од мајке, када су мене и Јованку повели даље, из Старе Градишке, из тих зидина које ме и сада подсјећају на рањено дјетињство, био је тежак и болан, и за Јованку и за мене, и за нашу мајку Госпову. Ништа није успјела рећи, изустити, само нас је тужним погледом испратила, мршавим рукама стежући усахле груди“, прича Гојко, као да чита давно запретену књигу која је деценијама била негдје затурена, одложена, заборављена. Застајкује, уздише, па заћуткује. И опет наставља монолог. Не један, него више. У сваком, његова сестрица Јованка. Чува је у сновима и давним сјећањима.
„На које име се одазива моја сестра Јованка, ако је жива, да ли памти било шта, било кога, мајку, мене, наше село, ђеда Николу којем је често сједила у крилу испод јабуке ђедоваче, гдје је он плео сепете, и мазио је по коси. ‘Ти си моја мала цурица, ђедова срећа’, говорио је. А она је весело трчкарала тјерајући прасад и јагањце испод те јабуке. Била је округластог лица, смеђа, живахна, личила на оца Спасоју. Није га упамтила. Погинуо је 1939. године у судару возова у Ивањској. Водио је коње на визиту, заједно са једним мјештанином Кијеваца. То је била усташка саботажа, откачени су вагони. Погинуо је.
Сасвим случајно, брат од стрица Илија Мирјанић, на Лаушу, на Паприковцу у Бањалуци, неколико година након Другог свјетског рата, угледао је камен у жбуњу. На њему је писало име Спасоје Мирјанића и натпис да је страдао у судару возова. То је био гроб мога оца, за којег нисмо знали гдје је. У то вријеме био сам средњошколац. Спасоју смо ексхумирали и пренијели у турјачко гробље. Њему бар за гроб знамо, имамо гдје свијећу упалити, и Богу се помолимо. Гроб мога брата Ђурђа, и мајке Госпове је ријека Сава. Ту су их, према причању преживјелих логораша, бациле усташе.“
Какав је био растанак од сестре Јованке, чега се сјећа, ко је њу одвео, под којим околностима, упитасмо Гојка. И опет, потече прича, тужна, и тешка.
„Једног јутра, тога се добро сјећам, Јованка је пала. Заплакала је. Саплела се и пала. Није више имала снаге. Памтим њене мршаве ручице и ножице, утонуле очи, замршену косицу. Покушао сам је подићи. Нисам успио. И ја сам био слаб. Заплакао сам. Плакали смо обоје. Потрајало је то, не знам колико, али подуже. Тако, ослоњени једно од друго, два мала костура, без игдје икога свога, без мајке, тјешили смо једно друго. А утјехе није било.
Пришла нам је, тада, непозната жена, нисам сигуран да ли је часна сестра, позорница или нека друга жена. Памтим све као да је јуче било. Баш тако. Казала ми је, ‘брацо, дај ми ову секу, њој ће код мене бити добро, она неће плакати. Нахранићу је’. И ја сам пристао на то, не размишљајући да ли ћу је уопште више видјети. То је било посљедње наше виђење. Моја Јованка, коју и сада сањам, нестала је у тој гужви, у метежу изнемогле, болесне, уплакане дјеце. Привила се на раме непознате жене, вјерујући да је мајчино и отишла.“
У поратним трагањима за малим Козарчанима који су доспјели у друге породице, добили туђа имена, други идентитет, потајно се и Гојко Мирјанић надао да ће поново загрлити сестру Јованку.
Није о томе говорио, или је то чинио сасвим ријетко и штуро. Својом тугом, ратном причом, зебњом и траумом из дјетињства, каже, није хтио никога оптерећивати. Чак ни породицу, своје најближе. Ипак, малена Јованка, рођена 1938. године, живјела је у његовим сновима. Живи и сада.
„Нисам изгубио наду да ћемо се срести, да ће она банути однекуд. Вјерујем да је жива, ми смо породично дуговјечни и јаки, отпорни на невоље. Ја сам био најамник код имућнијих сељана, потом у Дому ратне сирочади ‘Лепа Радић’ у Градишци, и другим домовима. Школовала ме држава Југославија, прошао сам тешке невоље, али опет побиједио. Радио сам одговорне послове, обављао важне друштвене функције и дужности, био и учитељ у своме крају, стекао породицу, двојицу вриједних и способних синова“, искрено, са снажном емоцијом, прелистава животне слике овај витални Градишчанин.
Лик сестре Јованке не блиједи, каже, зато што она живи у његовим сновима, у његовом срцу.
Захвалност за излазак из логора и повратак у родно село, гдје су још трајале борбе, дугује Милану Ракасу из Бистрице, који је избавио њега, али и много других гладних, болесних, изнемоглих дјечака и дјевојчица из усташких логора.
Одлазак из села
Гојкова породица била је патријархална, имала је тринаест чланова. Живјели су заједно, у слози, поштовању старијих, у љубави и заједништву. У истом домаћинству. Његови родитељи, Спасоја и Госпова, имали су троје дјеце. Гојко је најстарији, рођен је 25. децембра 1937. године, Јованка 1938. и брат Ђурађ, рођен 1939. године. Стриц Мићо и његова жена Симеуна имали су четворо дјеце, Илију, Стоју, Милутина и Стевку. Са њима су живјели још дјед Никола и баба Јека.
„Као дијете, сјећам се избјегличке колоне која је пролазила кроз Доњи Турјак па се развукла све до Грбаваца. То су два села, у сусједству. Колона која одлази у логор стално ми је у подсвијести. У тој непрегледној колони људи, дјеце, старијег свијета, који се гура уским путељком, гонећи стоку, са сиротињским товарима на леђима и завежљајима под руком, ишли смо и ми. Моја мајка са нас троје, стрина са четворо дјеце, и баба. Стриц и дјед су се задесили у Србији, они тада нису били са нама. Стричева породица се негдје изгубила, одвојила путем, не знамо гдје и како, али то је био велики метеж. Не сјећам се гдје су они нестали, неко је рекао, идемо овамо, и они су отишли на другу страну. Ипак, преживјели су голготу и вратили се кући послије рата.
Милан Пилиповић/Независне
