Послије пензионисања у Дрвој индустрији Горњи Подградци, гдје је четрдесет година радио столарске послове, Стево Шешум из Грбаваца је 2010. године постао црквени звонар у свом селу.
Кључеве знамените богомоље, освештане 1892. године и најстарије зидане црве у Поткозарју, преузео је од рођака Ђоке Француза. Од тада, нити једном није изостао нити окаснио у цркву.
„Ово је петнаеста година, од када сам звонар у Грбавцима. То чиним због побожности, односа према православљу, српској вјери, своме селу и своме народу“, казао нам је Шешум, чија кућа је у центру села, сасвим близу.
Препрека за њега нису хладноћа, снијег, олуја, киша нити велике врућине. Он је љубав према цркви и црквеном звону наслиједио од дједа по мајци Симе Зорића.
„Симо је био звонар до 1970. године. Он је, посљедњих година живота ослијепио, али је и даље, све до смрти, звонио. Дјеца су га водила до цркве и давала му уже у руке које је равномјерно потезао и звонио. Наслиједио га је син, а мој ујак Ристо Француз, а Ристу његов син Ђоко“, испричао нам је Симо тумачећи породичну лозу и звонаре међу њима. У свакој генерацији Француза и њихових блиских рођака, био је по један звонар.
„Ристо је био звонар до 2005, а Ђоко до 2010. године. Те године је преминуо, а ја сам Ђоку замијенио. Вјеран сам традицији своје породице и своје цркве“, прича Симо Шешум објашњавајући да црквено звоно није његова једина обавеза.
„Има ту и других послова, осим звона. Трудим се да црква и црквено двориште увијек буду уредни, да све буде на свом мјесту. А у томе ми помаже Ђокин млађи брат, а мој рођак Боро Француз“, прича Симо, којег смо, у црквеном дворишту, заједно са Бором, затекли у хладно јануарско јутро. У овом мјесецу, када се славе православни празници, у цркви има много обавеза. Колико и којих, упитасмо.
„У јануару, осим Божића, славе се и други свеци. Зато се чешће оглашава црквено звоно“, каже Стево. Када се звони, питамо, којим данима и у којим приликама?
„То су, 6. јануара на Бадњи дан, 7. јануара на Божић, 8. јануара на Сабор Свете Богородице, 9. јануара на дан Светог првомученика Стефана, 14. јануара је Обрезање Господа, и Бога, и Спаса, нашега Исуса Христа, 19. јануара славимо Богојављење, 20. јануара Сабор светог Јована Крститеља – Јовањдан, и 27. јануара Светог Саву“, навео је Стево, православне празнике у јануару, све по реду и датуму.
Када се звони, услиједило је наше ново питање, у којим приликама и колико пута.
У нашој цркви има једно звоно, појашњава Стево Шешум, и наставља.
„Звони се пред почетак и за вријеме службе. Звоном се оглашава смрт парохијана. Ако је умрла особа мушког пола, звони се у три маха, то је такозвани трозвон. Када се оглашава смрт жене, звони се два пута са краћом паузом, у два маха. У оба случаја, звони се пет пута дневно на дан сахране. На литургији недјељом или празником звони се на почетку, затим док се поје ‘Трисвето’ или ‘Свјати Боже’. Звоном се народ обавјештава и када је у некој опасности, звоном се јавља, упозорава, обавјештава.“
У садашње вријеме, Стевина обавеза је много једноставнија него његових претходника у грбавачкој цркви. Некада се звонар пео на торањ и звонио равномјерним потезањем конопца. Сада је то сасвим другачије.
„Сада се звони помоћу даљинског управљача. Довољно је да звонар дође у цркву или стане поред цркве, усмјери даљински према звону и одреди како, у којој прилици треба да се звони, да ли литургијски, за светковину, за умрлог и слично. Све то сам давно научио и код мене нема грешке“, самоувјерен је Стево Шешум, којем је свакодневица незамислива без црквеног звона.
Далибор Симуновић, турјачки парох, похвалио је грбавачког звонара. „Стево је веома савјестан и одговоран. Увијек је доступан и одан цркви. Накнаду предвиђену за звонара не узима, него звони и служи од срца и својом вољом“, рекао је парох Симуновић.
Црквено звоно грбавачке цркве, јединствено је и по звуку, јер се чује на великој удаљености, до врха Козаре и равног Лијевча, на другој страни.
Национални споменик БиХ
Црква Светог Петра и Павла у Грбавцима, која припада парохији турјачкој, протопрезвитерату градишком и Епархињи бањалучкој, 8. новембра 2013. године проглашена је националним спомеником БиХ.
То је најстарија сеоска зидана црква у градишком крају. Припремни радови почели су 1869. године ангажовањем градишког проте Стојана Угреновића, а настављена је након устанка у БиХ. Темељи су постављени и освештани 7. новембра 1892. године.
Независне / Милан Пилиповић
