Бицикл главу чува, а капа је краси, каже Драгољуб Остојић, којег његови суграђани у Градишци познају по надимку Буцо Машина.
„Надимак од двије ријечи су заправо моје име и презиме, зато их ја и пишем великим словом“, прича Буцо. Заједно смо се упутили ка спортској дворани „Арена“ у Градишци.
„Ја ћу у продавницу, идем по намирнице. Мали бицикл марке пони има вишеструку намјену. Користан је за превоз и за рекреацију. Нема дана без бицикла, тако је код мене“, објашњава наш саговорник. Пут кратак, а тема напретек. Слушамо и биљежимо.
„Рођен сам у Београду, одрастао у Новом Саду, доселио сам се у Градишку 1975. године. Био сам популаран музичар и музика ме овамо довела. Свирао сам са оркестром у угледним ресторанима и кафанама. Дошао и остао“, хронолошки започиње своју животну причу. Бицикл вози поред, застајкује, показује сједало и гуме, гувернал… Описује сваки дио бицикла.
„Првих година мога боравка у Градишци имао сам велики и скуп бицикл. Док сам свирао, неко га је украо. Пожалио сам се друштву у кафани. Мени непознат човјек каже: „Имам ја неки стари, мали бицикл, даћу ти.“ Сажалио се.
Добро, хвала ти, ако си тако одлучио. И оде он кући, враћа се за пола сата и носи бицикл. Није имао гуме па га није могао возити. Бицикл на леђима. Рекао ми је: „Ево ти, поправи, па се служи. Добар је. И напомену да га је купио 1960. године.“
Тако се Буцо домогао бицикла. Поправио га, офарбао, уредио, више пута мијењао гуме. Сада га чува, као самог себе. Како тада, давне седамдесет и неке, тако и данас.
Не одваја се од бицикла. Гдје год се запути, без овог бицикла не иде. Прешао је, по његовој процјени, хиљаде километара или пола свијета, ако би се по километражи одређивало.
„Некада су ме прозвали Буцо Машина, јер сам свирао моћне и скупе музичке инструменте, клавијатуре најчешће. И сада свирам, али рјеђе. А пошто бицикл возим свакодневно и свуда, можда ме прозову и Буцо Бицикл, то има више смисла. Бицикл чува здравље, то је истина“, увјерен је наш саговорник. Препричава и анегдоту.
„Једном сам паркирао бицикл испред робне куће и на њему написао, на цедуљи бијелог папира, узми, послужи се и врати га на исто мјесто. Пратио сам из кафане, неки су загледали, мјеркали бицикл, сликали цедуљу и бицикл, али нико није хтио да га користи по мојој препоруци нити да га украде. Промијенила су се времена.“
Хвали се Буцо новим бициклом који му је купио зет, али овај мали бицикл њему је много практичнији. Некако му је, како каже, прирастао срцу. Зато га оставља само када иде на спавање. Има и оригиналну идеју, завјештање најближима.
„Када умрем, мада за то није вријеме, доктор ми је рекао да сам апсолутно здрав, обавезао сам кћерку и зета, и жену, ако ме наџиви, да са мном сахране и овај бицикл. Заслужили смо то обострано, и ја и бицикл“, рече Буцо Машина, или Буцо Бицикл, а заправо Драгољуб Остојић, махну у знак поздрава и убрзано, на бициклу, оде у правцу маркета.
Независне / Милан Пилиповић
