У лијевчанском селу Берек близу Нове Тополе, природа је подарила 13 издашних врела питке воде, на свега неколико стотина метара, што представља феномен и благодет за мјештане. Беречани Вицо Пролић, Недељко Сладојевић, Душан Стојичић и други причају да су врела најзаслужнија за живот становништва, њихов опстанак на овој плодној земљи гдје сваке године имају богату жетву и бербу.
„Свако домаћинство има своје врело, свој извор живота који никада не пресушује. То су породице Драгана Сладојевића, Миће Пролића, Стојана Пролића, Драгољуба Тодориновића који поседују по једно врело а у засеоцима Лукићи, Стојаковићи, Јојиновићи су по два вреле. Једно је школско,“ наводи Вицо Пролић имена комшија које је природа издашно подарила. Ипак, дио ових врела је запуштен.
„Мјештани се лоше односе према природи, нарочито према питкој води које за сада имамо у изобиљу али је не чувамо. Питање је како ће то бити за коју деценију или годину. Појединим врелима не може су прићи, околиш је запуштен, бетонска корита и извори нису дуго чишћени. Ипак, охрабрују иницијативе из села да нашим врелима вратимо давнашњи изглед,“каже Недељко Сладојевић, који је, прије неколико година покренуо акцију уређења школског врела.
„То врело живи у успоменама многих становника Берека и сусједних села који су били ђаци у нашој школи. На овом врелу смо пили воду, ту на ливади играли се а онда је све напуштено, школско звоно утихло, дјеце нестало а врело освојила шикара. Сада смо га, акцијама и уз помоћ „КП „Водовод“ из Градишке уредили, очистили, поравнали терен и овдје поново жубори вода као некада,“ прича Сладојевић, иницијатор и других акција у Береку, нарочито уређења центра села, спортски терена, друштвених објеката… Сетно о врелима говоре и његове комшије, бивши ученици оближње школе.
„Некада су њиве поред школског и других врела, у низини гдје се слијевала вода а споро отицала, у зимско вријеме биле претворене у велику ледену плочу. То је био рај за свакојаке игре, за клизање али чак и фудбал на леду и то у чарапама, да се не клиже,“ описује Вицо Пролић ова врела у вријеме свога дјетињства. А у прољеће и љети, допуњава причу Јово Драгојевић, нигдје није било шикаре и трња јер су људске ноге, највише дјеце али и стоке коју смо чували, свуда утабали њиве и стазе.
„Сада се врелима не може прићи, ни оним која су у употреби јер пластичним цријевом и пумпом се користи вода а људска нога ту долази само када се пумпа поквари, више никако. Наша врела ће поново затребати, у то сам сасвим сигуран, као и многа друга заборављена природна добра, и зато их требамо чувати,“ описује Драгојевић беречка врела, срећан што је бар једно, школско и сеоско, враћено из шикаре и заборава. Тамо где постоји врело, закључују наши саговорници у Береку, живот не може да се угаси.
Сјећање Душана Стојичића
Мјештанин Душан Стојчић који такође користи једно од знаменитих беречких врела, свједочи о његовој важности за своје домаћинство.
„Сјећам се дједних прича о врелу на које су укућани, кантом или дрвеним буренцетом, по неколико пута дневно ишли на врело. Љети је то бивало веома често, почев од раног јутра, од Сунчевом изласка када се свјежом водом мијесио хљеб. Времена су се ипак промијенила, ја се бавим и товом бикова, имам пуну стају стоке коју појим са врела користећи пумпе,“ рекао нам је Душан Стојичић, инжењер сточарства, запослен у Градској управи у Градишци.
Милан Пилиповић
